Српски народ

^ Ж Ж

К У Л Т У . Р А

Ж Ж

К ВЕЉКО СУШИТ. Врисак на Пашиновцу

Вељко Сушић од прошлости и.ма Шантићеву књижевну школу, од садашњости трећу награђену песму, од будућности, као и сви — све. Млад човек, носилац блиставих зуба, млад новинар, носилац бли ставог регионализма, Вељко Сушић Је у изграђивању, тек, како се то каже, обећава, јер с дирлдажзм љубаиљу прати књижевност: читаве антологије зна напамет, по целе критике препричава лако, као бајке. Музе су му, дакле, походиле памћење, као пегаз наливперо стално му зајахује шав бд шпага над срцем, те иако још није прави и признати песник, написао је, ето, песму за коју је комисиски утврђено да је међу најбољима. * Награђена песма Вељка Сушића, како кажу, некима се понајвише допала. Милозвучна је, у лирској је традицији, кратка, јасна, својствена, упамтљива мал те не сонет неки горштачко га кова. И тако, једна песма, један успех: у ранија времена с двадесет таквих песама постајало се признатим песником. А поготово ако је из Шантићеве књижевне школе. Јер спомене ли се и само име Шантић, нагонски и идолопоклонички Вељко Сушић ставља руку на срце, баш као да би хтео да каже: „Шантић, па бог!" А то значи да тај млади човек песништво схвата као непосредни природни дар, да песму за неку осму свету тајну држи, да прво искреност па онда школованост цени, певање да је за њега разговор не са личном свешћу, песништво свештени а не светски позив. И то је тачно. И беспоговорно је ако на песнички позив природа одговори правим стваралаштвом. Јер, Лирика није патетика. ј Лирика није естетика. : Лирика није придика. Као кад оно на сувој и чворној лози огране грозд стозрни, право стваралаштво је устостручавање дејства. Устостручавање дејства да се и срце и разум преваспитавају, устостручавање дејства да читаве школе, читаве правце, нацију целу, стих-два устостручено могу да крену, усталасају, устостручено могу да смире, умудре: „Остајте овдје сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије"... И тако, с награђеном песмом Вељка Сушића истовременб се одаје признање Шантићевој књижевној школи, непресушном извору примера правог песничког стваралаштва, које је снагу регионализма уздизало до снаге национализма. * ' По занимању новинар, Вељко Сушић је пре рата објавио неколико песама, неколико приповедака по разним омладинским часописима, дао пблетне репбртаже свог родног града, истра-

ВЕЉКО СУШИЋ

живао манас! ирске, општинске прашњиве архиве како би националне и културне појаве изворно осетио, изворно приказаб. Повучен, радан, скроман скромно и одговара: — На мене је утицала непосредна средина, песничка традиција мога града — бехар-града. *- А она је? — А она је Шинтић, његова топлина, његова искреност, његова човекољубивост. — Па онда? — Па онда Дучић суверених потеза, сувереног израза. — А проза?

— Андрић, Црњансни — А циљеви поезије? — Да се врати родном тлу, да се њиме прожима, да се ослободи декадентног. Па је на крају од свега тога остао утисак да је тај млади човек исправнО схватио основну мисао, наиме да је песник дужник а не правник целине, да је песништво лавовски део жртвбвања, а не лавовски део искоришћавања. И тако, Вељкб Сушић је исправно песнички обдарен за доказ чији је његова награђена песма, кратка, јасна, упамтљива.

С обје стране мутне, набујале ријбке, полегао између сивих, пепељавих брда, престрављени град је мировао, утонуо у влажно новембарско сумрачје. Низ суходолинску дроњу, излокану плахим бујицама, пбтоци су гласно гргољили, а под војничким шаторима на Мазољицама ватре пламсале, остављене послије вечере да тињају и свијетле крај постеља многобројних рањеника. Тих бурних новембарских дана, као никад до тад, тешке, оловме магле сиђоше са планина, видик се стушти и замрачи и отпоче рано, прије времена, хладно јесење даждење. Студен пбче неопажено да се увлачи у покисле домове, туга јесења и страх нзненадни збрисаше с лица људи ведрину и осмјех а распомамљени врисак младости мртвачки умукну у замагљеној кбтлини. Воде изненада набујаше, преконоћ се излише, оборише бране и насипе и поплава до тад невиђена угрози и сами шехер, високб пропет изнад корита ријечнбг. Плах и окрутан до суробости, али правичан у поступцима и приљежан у вршењу повјереног му задатка, захваљујући царској војсци, добро опремљеним Анадолцима тамне пути и свијетлих очију, Омерпаша је, послије мно^б кр^и и мј!)твих глава, слбмИо и скршио жеСток отпор Али-пашиних че-

Из родног града ...

»Родио сам се и одрастао у кући чији један прозор гледа у башту, са леандерима, зимзеленом и огромним чемпресима, у којој је данима, а често и по целв ноћи, седео песник Алекса Шантић. Башта се налази пред кућом Светозара Ћоровића, зета Шантићевог, и изгледа као пропета изнад огромних стена модре, стравичне реке. У н»ој је Алекса провео и последње дане свога тужног самачког живота. Као кроз маглу се&ам се његовог благог лица, скоро увек тужног и меланхоличног, бледог, јер је Алекса у то време оперисао један бубрег и био је тежак и неизлечив болесник. Пео сам се као дете на џиновски дуд, на »мурву«, како се каже у моме граду, испод које је некад седела Алексина комшиница »лијепа Мара«, а потом и друга непреболна Шантићева љубав из песме »Једна суза«, можда најлепше песме наше љубавне лирике. Као босоноги седмогодишњак играо сам се »гоње« испред »магазе« некадашњег угледног трговца Николе Ћоровића, на чијем је »банку« (тезги), у једном полумрачном углу »мјешовите трговине« свога оца, млади Светозар Ћорови^ бележио своје ведре локалне »цртице«, свога »Перу Карантана«, »Стојана Мутикашу« и обесног »Зулумћара«. На Великој тепи, која се налази у трговачкој »четврти« мога града, залазио сам често у један ду■ћан у коме сам обично куповао квасца. У тој радњи, пре скоро пола века, отпочео ја да пише своје прве блиставе стихове пе-

сак ирнооких Јерменкиња. У, горњим одајама, под самим кровом, слуге су тврдо спавале, уморне и изнурене дугим и мучним пословима. Пред пашишЛ« одајом, с пушком у руци, дебе 4 ли и бркати Анадолац, права преиспољна грдосија, склапао је, с времена на вријеме, отечене капке преко крвавих, избуљених очију, готов да се на сваки шум тргне и на нежељеног госта устријеми и нарогуши као изненађена звијер. Али-пашина одаја, освјетљенз слабом свјетлошћу лојане свијеће, усађене у огроман бакарни чирак, мирисала је на увенуле дуње, заборављене негдје у влажном долафу. Њихов мирис мијешао се и стапао с тешким воњом лозове ракије коју је паша до јуче испијао из мале чаше, мераклијски, уз мезе, а коју је вечерас пио из калајлл ибрика, с горчином, у жељи да у себи угаси неку чудесну жеђ која му је сушила грло, да заборави на стварност, на језиву; помисао о заточењу и смрти. До јуче славан, силан, обијесан, господар цнјеле једне покрајине, крваве и увијек бунтовне, Алипаша је сада био обичан заточеник Латасбв, заробљеник осуђен на смрт, смирена и укроћена звијер која је коначно увидјела да је сваки отпор узвлудан и бесмислен и из чијих је неповјерљивих, злослутних очи-

сник Јован ДучиК, помажући у радњи као младић сво^е ујаку Ристи Глоговцу. Мало доцније, Дучић је, свршивши учитељску школу, постављен за учитеља у чувену школу »Под Кошћелама«. У томе ведром граду, као што рекох, провео сам детињство и младост, најлепши део свога живота. Ако сам и ја помало заражен књижевним бакцилом, томе не треба да се чудите. Ја тврдо верујем да је томв знатно допринела и средина у којој сам поникао и необично жива песничка традиција мога родног града. Добар познавалац тадашњих његових прилика, пок. Павлв П6повић, који је често навраћао у тај град, говорио је да је у то време, пре пола века, и најобичнији његов грађанин са шалварама и тозлуцима и са трабулозом око паса знао веома зналачки да расправља о приповеткама Стевана Сремца или књижевним огледима Љубомира Недића. У моме граду, прв пола векл, формирао се један књижевни покрет, на челу са тадашњим познатим »трифолиумом«, који је имао и свој лист »Зору«, необично цењен и радо читан у тадашњим књижевним круговима, књижевни лист основан на пет година пре »Српског књижевног гласника«. Претставници тог књижевног покрета налазе се, данас, скоро сви, на окупу, на гробљу Пашиновцу. Под мирисом посмртне буктиње, која се и данас често пали, ту, на том гробљу. лежи покопана сва слава и величина овог ведрог, сунчаног, грвда«.

та, разузданих голаћа и к^вопија, катилски расположених према султановим аскерима који су, на врховима својих бајонета, уносили у мрачну, бунтовну земљу давно жељени мир и спокојство. Али-паша Ризванбеговић, велики силник и пустолбв, највећи одметник свога времена у турском царству, и, уз то, сладострасник и пустахија о коме су приче кружиле, проводио је затбчен последњу ноћ на освоје ном и крвљу натопљеном Пашиновцу. Стравичан мир испуњавао је опустјеле Али-пашине конаке, мале, серџадама прекривене про сторије у коЈима се до јуче пило без предаха н оргијало до изн«моглости уа пјесмх и ври-

Цртежи К. П.

ју, умјесто мрачне жестине, избијала нека непојамна мирноћа и преданост судбина. Сједећи прекрштених ногу м миндерлуку од црвеног велура, Али-паша је пио и размишљао до дубоко у ноћ, мучен неком великом ватром која је пекла као жеравица и на суморном, набораном челу изазивала крупне грашке грозничавог зноја. У Конаку је и даље владао дубок, непроходан мир. Пашиновац .поплављен водом из разливених потока са Подвележа, слио се с густом помрчином у мрачно, непрозирно платно. Низ ли(Наставак иа 11тоЈ страаш\