Српски народ

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

Док добровољци гину... (Наставак са 7-ме стране) ј е цздајник Отаџбине, народа

плодом, а то ће бити највећа награда и највеће признање нашем другу Тодору, као и онима за које он свој живот положи. Још једна жртва Иије прошло ни 24 часа од мучког убиства Душана Марковића и његових мученичких јуначких другова, издајничка рука је скратила живот још једном род'!љубу, с младинцу и добровољцу Браниславу Радовићу, воднику III батаљона, чија је саурана извршена у уторак 2' о. м. Пред .капелом на Новом гробљу окупила се велика маса света. Међу присутнима налазили су се претставници команде Српског добровољачког корпуса, команде Српске државне страже. изванредни комесар Димитрије Љотић и многи други. Говор капетана М. Марковића По свршеном опелу са погинулим опростио се капетан Маркоеи '. командант старешинског те,чсја Српског добровољачког корпуса, који је, између осталога, рекао: „Обраћам се онима који не чују и не осећају лелек и патњу, који не знају што значи волети и изгубити. Обраћам се и нашој престоници и иногим београђачима којн не схватају борбу ко ја се води у Србији. Јер баш у ову прошлу недељу, док смо по сви-м странама Србије сахрањивали пале борце за бољу будућност Отаџбине, са футбалских игралишта допирала је граја и вика масе, на боксмечеви.ма публика је урлала: нок-аут, дотуци га!, на тркалишту дамице и господа надражују своје отупеле живце и хазардирају на Монплезир, Симсон или на што друго, а пред пуним кафанАма вриште циганке. 'Док они ето тако, добровољци из села у село, од вршалице до вршалице, без одмора, без предаха, бране, мире и чувају. А из заседе вреба „народни ослободилац" да мучки смлати „петоколонаше". Тако ето док овде уживају у задовољствима дотле их добровољци чупају, а они то и не знају и у својој сигурности и обести и не мисле на то — дотле добровољци гип- да би њима осигурали пра■ на исхрану и хлеб. Због тог, :и данас и нису дошли да се замисле пред овим новим гробом. Ово бн довољно било да се објасни ко

српског и најсветијег што имамо. Комунистима ја нећу да говорим јер њих је народ већ упознао ко су и шта су. Обраћам се вама, несрећним и жалосним „ослободиоцима". Пример омладинца Б. Радовића Док сте ви напуштали своје јединице, док сте збрињавали своје породице или тражили цивилцо одело да умакнете ропству или бојном пољу, или нисте извршили наређење Врховне команде да се предате, дотле се омладинац Бранислав Радовић и стотине његових вршњака од 18 година јављао обезглављеној југословенској војсци као добровољац са жељом да бране и сачувају Отаџбину. Дакле били су добровољци још у рату који је и мимо њихове жеље изазван, јер су знали да им је национална дужност да бране родну груду и народ из кога су поникли. То су они чинили и с јесени 1941 када сте ви удружени с комунистима пошли несрећним и кр-. вавим путем да ослободите земљу од окупатора. Путем који не води слободи већ уништењу Ви сте на том путу лутали, скретали, састајали се и растајали, тукли се међуеобно до изнемоглости и опет састајали".

III е с н а е с т нових извора снаге

Добровољачке заставе спуштене су на пола копља. Добровољачко срце и око дубоко жали пале другове. Бол који у срцима носимо остаће трајан, али и плодотворан. Велик, али и свет- Губитак нас је погодио. Изгубили смо цвет онога што је било најбоље. Смрт је овај пут бирала за себе оне, који су у нашим редовима постали оличење наше борбе,симболи нашега пута, лучоноше светле препородитељске мисли, коју добровољци проносе широм српске земље. Судбина нам је задала, овај пут, ударац од кога и хероји јаукну, али не поклекну, не збуне се и не губе веру у себе, ни у судбинску важност пута којим иду. По неотклоњивој вољи усуда опстанак српскога народа увек је темељен на жртвама. Великим, светлим, изузетно драгоценим. Тако је било и овај пу*т. Злочиначка рука бандита, окорелих злочинаца и голих пљачкаша, из заседе, на кукавички начин, усмртила је шеснаест наших другова. И то најодабранијих, најхрабријих и по свему узорних. И то због чега? Због дуге, пожртвоване и апостолски несебичне службе српском народу. У часовима када је опстанак Србије и српског имена био доведен у питање и када је изгледало да се иоторија српског наро-

У жили свакој осећзм откуцај твој. У мисли моЈо] величанствена си ти. На Јави и када сни почну игру своју увек и једино ти џспутвт срце

" чушу МОЈу. За ме си божт< т -„ величанство, и највећа срећа и најдража тајна и чудо, лепота бајна... Ох, земљо моја! ГРУДО-

да завршава на Један трагичан и неславан начин, ови честити другови на челу са Душаном Марковићем били су први, који су, у приликаме неизрециво претешким, пошли, да спасу Србију и славно продуже историју свога народа. И до краја живота оСтали су у свему први. У моментима једнога сумрака, који је могао бити самртни сумрак целог једног народа, ови људи су светлошћу личне жртве разагнали таму и коб пропадања. Што Србија данас живи, што српски народ има котву спасења и упориште за боље дане заслуга је оваквих прегалаца, који су

ња у тихом и неметежном животу Али све то мање воле од Отаџбине, свете, велике, вечне. Њеној будућности без роптања приносе се на жртву. У томе је и непремостива разлика између њих, најбољих изданака ове страдалне груде, и оних „ослободилаца", пустахија, криминалних типова што каљају велико и светло име прошлости и крвнички проређују српски народ и прождрљиво отимају његов с трудом стечени залогаЈ. Они пандемониум порока носе у себи. Отуда сатанска, паклена, крвожедна и љута мржња према добровољцима. Добровољци ДО-

»Заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре само остане. А ако умре стоструки род роди«, Ове Христове речи добровољци посведочавају делима. Њихова смрт очиш^ава народ, њихов подвиг утемељује му бољу будућност.

Вукади' КЕЦАН

умирали, да би се из њихове крви издизао дух који очишћава, просветљава и изнутра оплођава заносом прегалаштва и готовошћу, да се продужи започето дело. Из свакога гроба погинулих добровољаца васкрсавале су стотине оних, који су добровољно долазили да продуже њихово дело. До сада су пале стотине, а ми данас располажемо хиљадама Смрт не плаши оне, који у себи осећају дух, вапај и сакрални историски призив своје земље. У томе је тајна наша и недостижива лепота смрти наших другова. За нас је смрт опомена и потстрек. Откуп који дајемо за грехе многих. Она је снага. која нас повезуЈе нерасг-ч" вим асЈсшс оаЈ^.С.ШС/1 удеса у оба сввта.' Јер и они који одлазе и ми који Још остајемо и легије коЈе долазе иза нас, једно смо: Једна судбина, Један призив, Једно определење. Један исти и неизменљиви циљ васкрс и успон Србије и српског народа. Хероји не знају за страх од смрти иако воле живот и осећају неизрециву радост због лепо-

ГЈ

/ : 1ж

0*4

та српске земље. Воле они и свој дом и своја тек савијена породична гнезда и радост отвараБРУ вољу према свему и свакоме, у себи ноСе. Ови се други ЗЛОМ вољом инспиришу, њоме се наДимају, кроз њу све посматрају, њоме живе. Њихов последњи злочин је плод те воље. Шеснаест наших другова пало је на томе послу, у часном извршењу те историске мисије. Убили су их „ослободиоци" и опљачкали их, и оод им вадили, и прсте им гскли да би однели заветџ* обележја ових поштених српских људи. Тиме су најбоље показали КО су, ШТА су и ШТА хоће. И посведочили да нису део српског народа, ни по осећањима, ни по стаВу, ни пб начину борбе. Њихово ђе их сустићи. У то нека нико не сумња. Добровољци иду својим путем и носе своЈ плодотворни подвиг. Шеснаест нових гробова шеснаест је нових буктиња, шеснаест нових извора снаге, шеснаест обновљених Завета и спомена. Боле ти гробови. Љуте ране пеку као огањ, али су чела уздигнута, срца поносна, вера непоколебана и нада жива као и први дан нашег подвига. Нека у то нико не сумња и нека нико нема обмана. Иза оних који падају долази смена. Она ће стићи своме циљу. То је наш завет и питање наше судбине. Зато, другови, горе срца и достоЈну пошту онима који су пали, Јер су били бољи од нас1 Др Ђ. СЛИЈЕПЧЕВИЋ

ДРУ'' износе ковчег пок. Зл. Маринкоеића

Снимак Државне псопаганде