Српски народ

Српски народ /8 се.птембра 1943

'и м тм^цапшшџ 71

- ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ ШЕЗДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ -

.. .Песимизам у поезији Симе Пандуровића води свој генетички и социјални корен из оног општег душевног стања нашег човека на помолу XX. века, које стање је проузроковала у иашем примитивном друштву „нова нау. ка", њене материјалистичке и позитивистичке доктрине. Захваљујући подстреку и улози недоученог ђака Светозара Марковића и његовом „реалном правцу у науци и у друштву", те доктрине насрнуле су на душевност нашег примитивца и у нежељеним последицама својим инаугурисале су процес душевног осушења. На западу оне су имале оправданост органске самониклости, спремљену општом еволуцијом; код нас оне су на менталитет доскорашњих робова накалемиле кобне последице пренесеног, туђинског, неадаптираног дејства. Тај процес је по своме духовном деловању (без обзира на спољне, политичке догађаје који су га иратили) сасушио основицу боље човечности у нашем човеку, који је и иначе био притиснут тешким спољним приликама и огрезао у најгрубљем реализму политичке свакодневице. Тај процес, који ће добити свој природни наставак у европском хаџилуку послемарковићевске елите, имао је да радикамно очисти срце нашег човека од такозваних романтичарских заблуда, од идеалистичких подстрека, од „кобне" религпозности, од мистичне и непосредне племенитости сваке врсте, да би му натурио за врховно мерило хладни, интересни морал, алтруизам схваћен радионално као „правилно одмерен интерес..' У исто време, тај процес осушења душа подсецао је корен јединој традицији човечности, која се у нашем човеку колико толико задржала по дугом вековном култу, традицији хришћанској. Да није било косовске заветне мисли, која је у себи сажела све остатке духовних моћи нашег човека, и његовој свакодневици позајмила нимбус великог историског делања, снажног подвига, то осушење душевности донело би већ и пре ратова ову тешку моралну кризу данашњице, која је уосталом уско везана за своје порекло у XIX. веку. Тај наш човек и његово друштво на помолу XX. века, са својим индивидуалним, социјалним и политичким позитивизмом, накалемљеним туђинским утицајима на једно доба и иначе грубо реалистично, посматрани са вишег човечанског, са песничког гледишта, нису баш могли улевати веру у мишљење да је овај свет „најбољи од свих". Песимизам Симе Пандуровића јс доказ реакције боље, сачуваније душевности и инстинктивне побуне чистије, одвојене савести на такво доба, протест противу духа поколења које је изгубило свој сап. То је оно што у поезији Дисовој и Пандуровићевој није могао да осети реалистични социјални хигијеничар наше литературе, 'Јован Скерлић, који је величао

у Светозару Марковићу баш његов „практични, прилагодљиви, „посибилистички" програм, и остао до краја глув за психолошке разлоге ове врсте чак и онда кад је у Пандуровићевој појави, поред „заразе" почео да гледа и таленат. Да није био такав, он би и поред своје вечите захуктаности за „здрављем" умео да протумачи значај стихова, који се нама данас чине тако блиски: Само не ово, само не баналност! О дани јада, потуцања, блата О моја мржњо на очајну сталност, На дане кад се паучина хвата! О, одвратнооти спрам ситнежа људи, Ситнефи рода, ништавости свега, Живота који за комадом блуди! О, како гуши, к'о несносна стега, Тај живот где се лаже, пузи, плаши Свачега што је светлије и јаче. (Данашњица, 1912)

што се губи и јесен што влада"), „Удес" („кад дух пред силом материје клечи"), „По звездама" („у једном добу без сна и врлине"), — даје довољно благородног материјала за доказ о томе колико је Пандуровићева поезија израз искрене и дубоке побуне боље савести на доба, које се у својим битним карактеристикама и данас продужује, израз чежње за добом „среће за велика срца", добом „страха за злобне и мале". Скерлић, под преградама искључивости свога национализма, није видео суш.тину свога времена, под дневном политиком и спремањем на ратове није доспео да свој агитаторски поглед сврати на моралну суштину људи своје епохе; за то се и није бунио побуном човека. Он је био често сдмо агилан и честити протагонист конвенционалне савести, док су песници, као Пандуровић, кроз своје стваралаштво

НОСТАЛГИЈА Отићи?... о, то је природно и лако; За увек?... та тежња још у нама дрсма. Зар би ико икад за ближњима плак'о, Где љубави, као и пророка, нема? Међ ближњима нас тако верно прати Завист и мржња; међ њима се живи Тамничким животом, у коме се пати Теже, јер нисмо ни дужни ни криви; Грубље, јер смо наспрам свога драгог рода Нежнији били некад — (о ћса(а Б/трИсНаз!) — да нам он, захвалан, дода Отровану чашу, у пози Пилата. Никад се не бисмо зажелели лица Из свог завичаја, кад је лепше бити У пустињи сувој, у друштву убица... Познаника својих одавно смо сити! 'Али... али тамо драгих стаза има, Где смо, каткад, ипак ретко срећни били; Трагови су среће остали "на њима Далеко, к'о младост, руже и априли. Али, у ветрима нашег завичаја Има наших болних уздаха, и има Свих радости наших у зраку мог краја, И суза у оним тамним облацима. Много дрво !гамо наше сенке крије, Шапутања њина и нежности присне; Ништа тамо ипак уништено није Ни кад киша лије ни кад муња блисне. Још је тамо наша, ма и мртва, срећа; И кад летње, плахе излију се кише, Само таадо, чудно, као да се сећа, Тамна липа срећном прошлошћу мирише. И зато се од тих крајева не бежи, Јер је с њима везан многи тренут бео Живота нам мучног, што као прах лежи На друму; — а то је, ипак, живот цео. Из збирке ,',Дани и ноћи"

це разумевања за песнвке чиЈа поезија није заборав у хередизму, није спасавање у Европу, него се органски и снажно индивидуално везује у инстинкту за самостални израз нашег човештва. То би била једна полазна тачка у оцени његове песничке физиономије. Друга, у којој се његова поезија не јавља као реакција на XIX. век, него продужује једну од основних и битних црта наше модерне поезије тога века у двадесети, лежи у том што је и Пандуровићев песимизам, и то готово потпуно, лишен свога трансцендентног уточишта, лишен утехе кроз религиозно осећање. Тога осећања има уопште мало у модерној поезији наше источне књижевне зоне; у њему оскудевају, ко више ко мање, ко опет потпуно, и Јакшић и Змај, и Илић и Ракић, и Дучић и Петровић, и Дис и Пандуровић; Пандуровић је у том погледу крајње типичан. Велики напори национализма који су доживљавали своју епоху коначног спремања, апсорбирали су за себе и подредили себи и моћ религиозне идеје, у колико она већ претходно није била исцрпљена. Време је било врло тешко.

Затворена перспективом неминовне и катастрофалне борбе на живот и смрт, поколења су са све већом упорношћу тражила поуздање у себи, градила отпор на тврдоћи вере у правду за коју треба гинути: у том погледу наш човек се све више повлачио на терен своје сопствене снаге, скупљао и збијао у себи све инстинкте који ће му затребати у скорашњем мучном разрачунавању са светом, али и са богом правде, старим крвником. Очекивање последњег дана, коначног или — или, толико је усредсредило мрки поглед нашег модерног човека, као представника колективних тежњи, на најближу опасност, толико је његова судбина постала једнолинијска и без раскршћа иманентна, да он није имао кад загледати се над себе и тражити помоћ од неба, које је у ососталом осећао глувим над собом. Та лишеност религиозне утехе код Пандуровића је појачала песимисстичку ноту његове побуне. Јер шта би се по типичном закључку боље савести нашег човека имало догодити с нама ако би, после катаклизме коју доживесмо, бог правде и даље остао глув и ми будемо „опет жртве беде, гада":

И душама болним не нађемо лека, Процветају л' опет сви иистинкти груби Међ нама, у нама и око иас — тада, Нек последња савест узбуну затруби! Осветнички снови, устајте из гроба! Дижите се жртве што трунете давно. Нек последње буре оштре муње сену И сруши се зграда трулог човечанства За увек на земљи. И нека по цену Слома свију беда, порока и зала, И сен наших старих верних идеала Оде другој звезди па другу планвту, Док у страшној помпи свога величанства Час Страшнога Суда откуцава свету. (Последњи Дан, 1916) ПанДуровић је такорећи искљу- минира у чувеним његовим кончиво унутрашњи, подушевљен; фесијама, у којима је он несумон је толико затворен свет ду- њиво најјачи. У њима се синтеше да се његова муза не снала- тично одразује онај пут који пези У контакту са спољњом ствар- сник у свакој песми поновно ношћу као конкретним догађа- прелази, а који води од скривејем. Једина стварност његове Н ог заборављеног „завичаја дупоезије то је унутрашња душев- ше" преко сукоба са животом

на стварност осећања. Чак ни спољње красоте света и приро-

до горког, одрицалачког помирења. „Ти" (1902), „Карикатуре"

•де нису саме по себи предмет (1904), „Без мотива" (1904), „Мрњегове лире, и пејзажи су све- тви пламенови" (1904), „Истина" дени на симболе, на душевне одразе и спољња природа је у најбољем случају илустрација или неважан оквир душевног унутрашњег догађаја. Тај круг за-

(1911) са још многим другим песмама обележав,ају сјајне етапе његовог идеалистичког песимизма којим је надахнуо нашу модерну лиру и отворио у њој но-

Та значајна линија револта из „Данашњице" може се тражити кроз све етапе песничког стварања Пандуровићевог и кроз песме као што су „Мизерере" („свет

представници оне дубље, чистије, човечанске и човечије савести. Званична књижевна историјска концепција није имала праве жи-

творене душевности као искљу- ву епоху дубљер душевног са . чивог исходишта песниковог

стваралаштва, даје свој особени печат свакој песми Пандуровићевој, чак и мање успелој. Снага те интериоризадије кул-;

зревања, прилаж.ења чистијим душевниј'им унутрашњим видицима. Влад. Велмар-Јанковић