Српски народ

Страна 10

СРПСКИ НАРОД

25 дедембра 1943

НАЈБОЉИ РАД ОМЛАДИНСНОГ НЊИЖЕВНОГ НОННУРСА

ПУТЕВИ СВЕТОГА САВЕ

Добитник награде Иваика Тасић Дуторка о Светом Сави и о себи Потражили смо младу' списатељку Иванку Тасић, ауторку на граћеиог дела о Светом Сави. За текли смо је за столом, претрпаним школским уџбеницима, речницима. ћачким свескама. бележкћцама. Одмах смо прешли на ствар: Госпоћице, шта бис.те нам нмами рећн о себи и своме књижеаном раду? — О сћоме књижевном раду! Па ово ми је тек прво дело, госнодине. Додуше, .још у нижим разредима гимнази.је, покушавала сам нешто да напишем, Када сте се почели живље интересовати за књижевност? — Врло рано. Атмосфера вдога, родитељског дома је одувек била изразито књижевна. научна, интелектуална. Књижевност, умегност, иозориште. — одувек су ми биле најмилије забаве, духовне потребе, смисао и вредност живота. Колико сте радили на овом свом награђеном делу? — Тешко ми је да Вам одговорим на ово питање. Лик Св. Саве нссим дубоко у себи дош од сво га детињства. Доцније, у својим деводачким мислима и сновим 1. тај лик добијао је све одрећеии,1е контуре, али је ипак остајао увек V некој полутами, у мистично.ј светлости. Безбро.ј пута читала сам Савина дела, затим изворе о њему, његове савременике. наше старе биографе и хагио графе. Затим сам прешла на литературу о Св. Сави. мислим дз сам је прешла скоро сву. Најзал. заинтересовало ме доба у комг Де жнвео. . А када је сазрела у Вама мисао да пишете роман о Св. Сави? — Па, то још није роман. То ће, можда, тек бити роман. За сада је то тек једна мало већа романсирана биографша. Мећутим, чланови жириа изразили су жељу да ова.1 свој рад допуним и развидем у прави историски роман. Право да кажем. то је мо,ја давнашња же/ва. Чим сам почела да пишем, још тамо у Ускрсу, имала' сам намеру. да покушам дати роман. Какве имате даље етБИжевне планове? — Планова имам доста. Неколико приповедака имам у глави. а мислим и на једну драму. Али, све то морам да оставим за доцније, после матуре. Никада није доцкан! Да ли бисмо смели да Вам поставимо једно мало индискретно питање: како ћете употребити добивепу суму? — То није никаква тадна. Четвртину добивене суме предаћу Фонду за зимск.у помоћ радничкод сирочади. а остало ћу предати мајпи за живот, који је данас 7ЛКЧ1 СКЛП»

Ромаисирана биографија „Путеви Светога Саве", од Иванке Тасић, уч. VIII разреда II женске гимназије у Београду, награђена је нај већом наградом иа Омладинском књижевном конкурсу „Српскога народа". Према оцени чланова Оцсњивачког одбора, овај широко захваћен рад није само један озбиљан нокушај састављања ро• мансиране биографије о најкрупнијој личности наше средњевековие историје, већ и једно лепо и замашно књижевно остварење. Већ из ових кратких одељака читаоци ће запазити да је у младој списатељки откривен несумњив стваралачки таленат, али потпуна слика о делу и праве• дан суд о писцу добиће се тек онда када с.твар буде објављена V целини, као једна органска тво ревина. ...Субота, 13 јануара, лета Господњег 1235.« Откако је служио службу Божју, о Богојављењу, и чинодејствовао при водоосвеКењу, Сави је све горе. Прозебао већ на дугоме путу из Царигрода до Трнова, у сред децембра, по страшној кошави и смежним сметовима, Сава ј<з, при водоосвевењу, поново назебао и пао у постељу. Испрва је свима изгледало да +»е преболети, али наступише компликације и Сава доби запалење плуНа. Његови верии ученици бдили су над њиме и дању и ноКу, мењали облоге, трљали га сирћетом, но све узалуд, Болест се погоршавала. — Идите, децо моја, на починак. Доста сте бдили нада мном. Ускоро вас чека већи труд, прошапта Сава једва чујно и даде знак ученицима да иду спавати. ОнИ се испрва опираху, али када им Сава поново руком даде знак, они одоша. Само један млади монах остаде у претсобљу, да се нађе ту ако затреба. Ноћ је пролазила полако, једва осетно. Хладноћа је стезала све јаче. У околним планинама завијали су вуци, прозебли м гладни, да се до неба чуло. Сави је бивало све теже. Осе&ао је да се смрт приближује. Још само који часак, и његов Ке се живот угасити, као звезда на небесима, тамо горе. Лоноћ се приближавала. Сави је све теже. Недостаје му ваздуха. Нешто га гуши у грлу. Сасвим тихо, једва чујно, прошапта: \ — Жедан сам... Мало-воде... Млади монах, у претсобљу, чу да Сава нешто шапуће, дође на прстима до његове постеље и запита га да ли му штогод треба. — Молим те, брвтв, мало воде... Монах му, са синовском нежношку, принесе чашу к устима. Сава окуси неколико гугљаја и би му нешто лакше. Монах му миловаше његову дугуљасту, танку руку, сву смежурану, руку испосника и светитеља. Рука је горела у грозници, И поглед Савиних питомих, благих очију имао је неки чудни, грозничави сјај. Сова паде у агонију и говораше: — Мајко, мајко моја, дођи овамо, дођи к мени! — Нема никога, оче Саво, то се теби само тако чини. Умири се, ево ти мало воде. Сава окуси воду, поћута мало, па настави: — Бог на небу и мајка на земљи... то су највећа светиња... поштујте их... љубите их... више него очи у глави... И род наш премили... земљу нашу српску... отачаство наше, најлепше на свету... Само, памтите моје речи: чувајте веру нашу православну!.. И будите сложни... браћо моја драга... будите сложни... сложни... То су му биле последњв речи. Затим склопи очи и дисаше сва тишв. Најзад се

од Иванке

осмехну, благо, нежно, као да види лик своје давно покојне мајке, као до гз она милује својим белим, нежним материнским рукама, Још један осмех прелети преко његових усана, и Сава усну за навек, усну сном праведника... Млади монах устада полако, изиће из собе на прстима, но врати се убрзо, са упаљеном свеКом коју стави чело главе Савине. Затим прекрсти његове руке на грудима, целиваше их побожно, спусти се на колена, и утону у молитву... Када је, сутрадан, свануло, нико још није знао да је те ноћи преминуо Сава. Чим његови ученици ућоше у собу и опазише чело главе где гори све^а, стадоше пренеражени. Када се прибраше од првог узбућења, прићоше постељи и целиваху га у чело и у руке, које су већ биле хладне као лед. Затим припремише све за погреб, По жељи краља Асена, Сава буде сахроњен у његовој новој задужбини, Цркви четрдесет мученика у Трнову, са свима почастмма који припадају поглавару једне самосталне цркве. Са Савом се опростио, у име новоосновпне цркве бугарске, сам патријарх бугарски, одајуКи Сави захвалност и признање као великом првоборцу православља и оснивачу самосталне бугарске цркве. После тога узе реч, у име отсутног српског архиепископа Арсенија, један старији калуђер из Савине пратње и рече у своме надгробном слову: — Блаженопочивши оче Саво, велики учитељу и просветитељу рода српског! Опрости мени, малому и незнатному ученику Твојему, што се усудих ево да тн кажем последње збогом у место наследиика Твојега. Али, с»н је далеко у отачаству нашему, а нас је Србаља овде мало; шака јада, па нам је пала у део жалост претешка да Ти оросимо Твој гроб пресвети сузама српским. Ти си, оче Саво, напустио светле дворе оца својега, великога жупана и владатеља српског, и пошао си у Свету Гору, да живиш худим и чемерним животом обичног монаха --српског, у ћелији манастирској и испосници карејској. ГлаДовао си и жедиео, мучио си своје нежно тело, носио трње и кострети, као испосници и пустињаци стародревни. У цркви ја владала гробна тишииа. Сам Асен протио је сваку реч. Калућер настави: — А кода те је, оче Саво, патријарх васељенски рукоположио за првог архиепископа српског, ти си се вратио у своје отаЧество српско. Али, ниси се вратио зато што си се зажелео дворскога сјаја и раскоши, Ниси се вратио ни зато што би био жељан славе и власти. Вратио си се само зато, да би могао просветити свој род. Док су други црквени главари живели у светлим дворима, Ти си пребивао у скромноме манастиру Жичи, у обичној калућ«рској ћелији. Ни као старешина цркве српске, ниси постао роб ни јела, ни пи^а, ниси се предао гозбама и уживањима, ниси спавао на меким душецима, него си ишво од града до града, од села до села, и просве^ивао народ свој! У цркви се чуло јецање. И у очима краља Асеиа блистале су сузе, Калуђер настави: — Данас, оче Саво, Ти нас нопушташ и одлазиш пред престо Свевишњега. Но, твоја дела остају и биће урезана у књигу вечности, Ти си целога свога века учио народ свој да правда држи земљу и градове, да је правда основа свега што је добро и трајно, да је зло пролазно и ништавно, а правда вечита. Ти си усадио у свест и душу свих ваљаних Србаља сазнање о вредности науке и просвете, осећање родољубља и човекољубља, привр-

женост груди родне земље и отачаству прадедовском. Ти си ударио темвље првим српским законима и уредбама. Ти си со блажанопочившим оцем твојим, подигао прве срнске задужбине, величанствене цркве и манастире, школе и болнице, заводе и - установе. Зато ти је, неумрли учитељу наш, Господ Бог подарио светлу ст=рост и дао ти да својим очима видиш зреле плодове Твојих неуморних руку и Твога пожртвованог труда за род и веру, за земљу и отачаство. Јер нису неразумни и ташти били напори и трудови Твоји за потомство српско. Нека Ти је, највећи сине рода нашега, вечита слава и хвала на вјеки вјаков! Амин! Калуђер заврши, Цела је црква плакала. Краљ, патријарх и сви присутни приступише саркофагу и целиваху још једанпут посмртне остатке Савине. Монаси зотвориш? саркофаг, хор је запојао последњу заупокојену молитву и монаси спустише саркофаг у гробницу. Неуморни путник ја легао да се одмори... » Двор у Росу. Краљ Владислав, у својој соби за рад, с нестрпљењем чека гласоиошу из Трнова. Писао је своме тасту, краљу Асену, дуго и дирљиво писмо м молио га је да допусти да се мошти Савине пренесу из Трнова у отаџбину и ту сахране. Читава два сата већ чека млади краљ на одговор бугарског влвдара, но гласоноша никако не долази. Најзад етиже. Пустише га пред краља: — Ваше Величанство! Ево пмсма краља Асена. Журио сам да што пре стигнем, али грдни сметови затрпали су све путеве, па ни најбољи коњи, на којима сам јахао, не стижу на време. — Добро, можеш ићи. Краљ Владислав истрже писмо из његових руку, отвори га нервозно, прелети за тили час, замисли се, прочита јоц| једанпут, па оде у краљичину собу. — Добро што те нађох, драга жено. Ево, мо.пим те, прочитај писмо твога оца, краља Асена. Просто сам очајан. Не знам шта да радим!?! Свештенство све одлучније тражи да се Сава пренесе у земљу, ја твој отац неће ни да чује. У народу ври незадовољство, Владислав пружи Белослави писмо Асеново и сруши се, очајан, на столицу, покрај ње. Белославз прочита писмо, полако и пажљиво, па рече: — Не брини ништа, драги мој. Ја ћу сама написати још данас писмо оцу и објаснићу му да је твој лични углед, па чак н сам престо у питању. Писмо пошаљи по гласоноши, а после некога времена, чим лроће зима, поћи сам у Трново, па те не^е моћи одбити. — Хвала ти, драга. Покушаћемо још и то. Можда Кемо успети, рече Владислав и поће у своју собу пун наде да ће се, на крају крајева, ипак све добро свршити. Иванка Тасић ученица VIII 3 друге женске реалне гимназије у Београду