Српски народ

2.1 МФцеМбра 1043

СРПСКИ НАРОД

Страна 11

ЊЕГОШЕВ „ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ НА СРПСКОЈ СЦЕНИ

У једном од прошлих бројева Српског парода Милош М. Милошевић пишући о Његошевом „Горском вијениу" на српској сцени вели да извођење на цозорници „Горског ви.јенна" не претставља даигк никакав проблем као што се то дуго мислило и расправљало о томе да ли је могуће приказивати „Гонски вијенац". Затим, Милошевић даље тврди да би „извоћеше на СЦени „Горског вијенца" била ве лика народна свечаност и претстављала би један од на.јзиача.јнијих национално-културних догађаја даиашшице". У прилог овог тврћења да изношеље на позорикау Његошевог бесмртног дела не би био никакдв нерешивн проблем, а и да би. заиста то био „једаи од најзначајнијих нанионално-културних догаћаја данашњице", мо жемо навести пример (свакако до данас једини, и успели) приказивања на српској позорцици „Горског ви.јенца". Двадесет и шестог јануара 1902 године била је незапамћев« свечаност у новосадском Српском народном позоришту: народ је гледао на нозорници прво извоћеље „Горског вијенца", „у славу и спомен поемртне педесетогодиипниие" I ђегоша., АнтрнијеТоиа Хс%ић, претседник Матице српске, човек који је био „душа у Српском народном позоришту", који је неуморпо радно за њега и као редатељ и као драматург. удесио је за позорнину и организовао ово извоћење „Горског вијенца". На позоришним плакатима од 26 јануара. писало је да се приказује „Горски вијенац", цстр* ријски догаћај при свршетку XVII века, саставио Петар Петровкћ-Његош, владика црногорски. Зл 'поаорнип\' у два раздсла уде,сцо А..Хшшћ, музика, ад И, 13ајиКГ'. ■ После имена улога и глумаца стојало је да је Пррлог од др Лаза Крстића, а Аиотеаза. „као епилог за „Горскн вијенац", од Лована Жпнојиновијиа. Пролог је прчињао стиховима: На Ловћен гледџх, у сиу, с Цетиња, Пуна зазора, ка' негда, дјетнња. Апотеозз ,је била замишљена • У нркви песниховој на ЛоцНену гроб Нетра II Петровића Његоша. Поноћ је. Око гроба песникова сто.је сви учесницц у „Горском вијенцу" у вид.у венца. На једнрм Јгр .едњем крају Ми лош Обилцћ у својој коеовској опреми, а иа другом Вук Мићу-' новић. Усред венца остраг владнка Данило, а између. њих у кругу из^ешаии Црногораи, наор\'>каци као у „Горском вцјенцу". Пред целрм по.јавом вила". Рнла се обрака роду српском: си тсшкиу . даца Мопаиуо, Ја тџ бираг, лековчтџ биље. Моја бсше по гораиа влада... итд. Онда се рећа.ју Мклош Обилић. владика Дзлцло, ЈЗук Мићунови!!, један Прногорац и на.јзад „народ пова": Бо.же драги части и прш г еи>а, Пзведи род шш из исхушсња; Свслушај иу молитве и хвале: Висрко му дџгни ндеалс! I Боже дрдги, ојјста родитељу, Разцафнц му риу. маглу вел,)', У висине вчд д:у скрени свете, Да спасења ртазу нс помете! После прзе претстпве ■ крпсгатовано ,је да „како многц и мпоги нису могли добити улазнцце за прву, свечаиу представу „Горског внјенца", об.новиће се та све чана представа, нарочито на захтевање сврта са стране." Зато су улазнице сада .пуштене у нрет продају. Премијеру је приказао у листу „Позориште" Ј(ован) Хр(аниловић). Он одмах у почетку при-

зна.је како је требало смелости ,,да се величанствени песмотвор ћени.галног владике Рада приреди за позорницу". Само дело нема иначе драмских елемената, „јер Његошу није бил.о ни на крај иамети да напише драмски комад". Он није могар ни слутИти какво ће са позорнице њег^во дело изазвати одушевљење кгд гледалаца, који су просто били у заносу. Дакле, дело је пстпуно успело зашто је значајан доказ и „диспозиција публике". Што се тиче глумаца, они су били свесии „да се ова.ј пут ради о досгсјаиственом приказу највеличанственијег песмотвора, што га је икад сриски. ћени.је испевао..." Цело извођење је праћено невиђеним одушевљењем.- а Анотеоза чак и устајањем чиме је уједно одана пошта Његошу. ■ После друге нретставе, у истом листу, још је о,комаду писао М. С-ћ (Милан Савић). Он К 0 Ж 6' „Било је заиста смело, јуначко предузеће изнети на позорницу

разговоре и причања црногорских главара у „Горском виденговоре, гесте и мимике... Што је, тога ради, приличан део „Горског вијенца" изоставио, разбацане призоре стопио, може му се само у прилог рачунати. Ни Шекспир се нс износи цео, ни онакав какав !е, на позорнину...'

Петгр Петровмћ Његош (Фото: Архив)

Дело се, вели, није дало драмагизовати и зато је „г. Хаџић срећном руком положио претежност у сценични приказ, у живописно групирање особа, у изношењу женскога (а не мушкога) хора, у карактеристичне маске, За сам завршегак Костићевог Пролога: Док па ту земљу ови стоји кам. најирњи враг је Срби .н себи сам! Савић констатује да би „песимистично пророштво песниково требало да нас упозори.." Резиме ренезента де да је приказивање „Горског вијенна" успело „да не може боље бити. То констатујемо врло радо". па ако се баш ко.ји глумац и није најбоље снашао у својо.ј улози, то је стога што сам није био диспоииран, а никако кривицом дела, односно улоге. На Цвети је већ Сртгско позориште из Новог Сада гостовало у Сомбору где је такоће приказало „Горски вијенац". И овде

је усиех био ванредан. Писац Пролога Лаза Костић изненада се појавио пред завесом и одржао необичан говор. Он је казао, између осталог, обраћа.јући се Антонију Хаџићу: „И ноћас ми се јавио (као у Прологу). Питам га је ли му што криво. што си м.У, као што иеки веле, тако нсмилостиво испрекидао, изломио, испресецао његов Горски вијенац. — Шта џелиш? — рече влади• ка. — Изломио? Испресјеца? Не, ни да Бог! О.н је тек онако подвио неке пребрснате грапчице, заклонио неке прегусте увојке, да би се оио остало тим љевше при. чазало на онијем шедицама (даскама). Може се то коме и ие свиђети, ал' што мари! Ја му гле• даи у срце те виђу, да му је била намјера као најљевша,- Хвала му и поздрави га!..." Увече ,је у част Хаџића био при ређен велики банкет на који су дошли глумци и „све угледне српске, куће сомборске". / В. Ф.

Н АШИ ГЈРИПОВЕДАЧИ МРТВАЧКИ СПРОВОД

Зима. Вејзвица. Снег пада у густим пахуљама. По улицама нигде никога. Чу.је се само мумлање хладног ветра и ретко ла* јање паса. Улице и кровови кућа беле се, а из оџака куљају праменови дима. Свако се уклонио пред овом непогодом. Под црии.м стрехама зграда внде се врапци накострешени од хладноће. Нема ни чавки ни гавра!нова да ^ете над градом- Све се скрилр у тодле кутове. А снег, гоц.ен ветро.м, нада, падз^.. Сад ветар доноси шкрицу неких кола. Види се црна, готово сива, гомила, која се лагано приближује. Све се јаче чу.је пшрипа колских точкова. Удари коњс^<их копита .о смрзнути снег рг.в номерио се попављају. То су мртвац(1'а кола. Кр#>и, прекрнвени црним прскривачима по којима је нападао снег, лаганр њпхају главама.. На њихо.вим затиљпима ви.ју се црне пер.јанице. Кочијаш, такође одевен у црнолмаше бичем и тихо, говори са човекпм који седи попед њега и држи крстачу. Точкови шкрине и лагадр ое котрљају по д;.боком снегу. Кола су отворена. Четири стуба прндржгвају кров, на чи.јем врху се налази крст око кога је омод-ан бео пешкир. Снег заве.јаза пбд кррв кола и засипа у све јачој мери један прно обојен и грубо скован мртвачки сгндук. Испод поклоцца випе крајеви покрова омрзнути и непркретљиви од мраза. За колима ^орача један човек, прхг^бзп у ритама, и води за руке. ко.је су пом/дреле од зиме, двоје депе. И никог више нема за њима. Нигде никога да исирати до задњег починка то јадно и 1 убога створење, које жале еамо отац и двојо^ деце. И та тужна по.ворка рдмиче подако под жестоким ударнма вет: ра. Они за колима ЦДУ погнуте глгве, не гледају на страну, ви-

де само пред собом како се велики точкови лагано крећу. А тешко им је на души, поред тога и хладно. Они су сви тако оскудио, одезени — а ветар и вејадаицауУ сусрет им долази неко, та/'је један просјак. Он застаје, гледа у поворку која му се приближује. Еетар му размахује исцепану одећу. ПолаКо скида капу, а седа коса му се разлете о,ко главе. У њего.вом оку појављује се једна суза. Кола су црошла поред њега. А он и даље стоји и прати очима тужни спровод. Суза, суза јада и саучешћа, цакли се н» његовом избораном лицу. Отац и двоје деце и даље су ишли погнуте главе. А старац, дрхтавом ру-

ље, задн,е пребивалиште људи. Суморни снровод улази кроз каг пију без вратница које јс ветар одвалио и далеко одбацио. Коњи тешко вуку кола кррз дубоки снег. Точкови су до ооовина упали, а они за колима једва извлаче ноге из сметова. Тамо нз крају грорља види се хрпа бемље. Два човека стоје и чекају. У рукама држе лопате, спрем ни су да за^опају умрлу и да се цп'о (фе уклоце са ове цепогоде. Кола ре приб^ижише. Спустише људи сандук у раку,. где је ветар нанео велике насла^е снега. Чов.ек се сагнње и бацз груду замрзле земље у гроб, деца учинкше исто, потмуло одјекнуше три ударца'. Људи

ком, лагано ут'и;,е сузу, цсглед Му блуди за онима што прођоше; Нико не виде та.ј бол који је исказан једном сузом... Фијукањс ветра односи ишрипу кола и бат коњских копита. Снег, који све гушће веје, скрива тужну нратњу. Само се виде сиве згра-. де покривене снегом, оџаци из којих избија дим и густе пахуље снега. А стари просјак стоји, док му ветар оазноси- седе власи. Завијање паса придружује се урлику суманутог ветра који засипа снегом улице, пррзоре и ограде... А на крају града, испод густог снега, издижу се крстаче и сноменици; капела се једва разазнаје између ■ сувих дрвета, прекривених снегом. То је гроб-

(Цртеж: Н. Бешсвић) гласно причају и својим лопатдма у енажцим замасима бацају замрзлу земљу у гроб, где се губи сандук са последњим останима једиог људског бића. Кола се изгубише у ветру и снегу. Гробари завршише свој посао, поздравише чгвека и децу, па се лаганр упутише излазу, Сад се издизала свежа хумка, кррт и три прнлике сасвим непомичне То одац и деца зуре у задње склониште њиховог дра гог покојника. Ветар је дувао јрш жешће, а снег је све гушће И'гушће падао и завејавао гроб. — Тата, тата,,'г«јдемо кући! тихо прозб.ори деде и повуче оца за рукав.

— Ето, еад више нема маме! — одазва се отац гужним гларом и, прекрстиввди се, целива крстачу, пригрли децу, па их поведе излазу јгробља. Сумрак је обавија^о град. Душан >К. Ђурић БОРСКИ ОБВЕЗНИЦИ ЗА ЗИМСКУ ПОМОЋ Ових дана је одржана приредба Боррких обвезпика, у корист зимске помоћи, под покровитељством претседника београдске општине г. Драг. Јовановића. Конференсје. Александар Ђукић нам је најавио почетак ове приредбе овим речима: „И данас, почињемо нашу приредбу иесмом за Бор, песмом „Не брини мајчице мила", песмом која је прстала симво.л Бој?а-" Верујемо да се мало ко, сећа када су у априлу ове године отишли први 'обвезници за Бор. Всрујемо и тр да $0?те зналц да су једина веза цзмеђу београдскцх омладинана и њихових родитеља биле баш ове приредбе као и емнсије београдске радио станице „Београд з.а Бор" и „Бо.р, за Београд". Поред задовољства које су нам приредили ови омладинци они су нам открили и неколикр млддих, врло талентованих композитора и то: Александра Ђукића „Не брини мајчице мила", Славољуба Богојевића са врло успелим композицијама „Све по 13" и „Фатаморгана" које .је свирао на усним хармоникама „Трио Бис" и затим солисте Фридрих Мадеровог оркестра, Мила То.дорсвића са композицијом „Симцло ном преко Црног ,врха". Допадљиви су били још проф. Андрић са својим салонским оркестром, „Борски квартет"-, па квинтет, па.септет итд. Учест.вовали су и поједини чланови „радио Београда" како би употпунили ову врло занимљиву приредбу. Б.