Српски народ

СРПСНИ ДОБРОВОЉА

ВДКЛЕТВА СРБИЈИ

'Ојађена, српска мајка јеца, Ранише ,/е заблудела деца! 'Заблуде наше, колико нам зла нанесосте! Колико бола и нспаштања! Због вас пспи смо и испијамо сву чашу горчине. Због вас изгубисмо своју слободу, најдражу имовину заједнице. Заблуде наше,. наше заблуделе браће. Доста! Отаџбина хоће мира, она хоће спаса. Одбаците их и прихватите истину. Истина ће вас спасти, рече Спаситељ, Знамо да је садашња наша истина тешка и горка, али је зато спа$оносна. * Наша мајка живи и живеће. Чујмо песму верних си нова њених: „Стани мајко н не плачи више: Прави син ће сузе да ти брише! Српски синци сад се пашу мачем Пробуђени твојим горким плачем! Да ти буду сигурна одбрана, Ћа униште банде партизана..." Партизани, ви синови мра ка, људске злобе и пакости. Мајка Србија. пати, али у патњи уништиће вас, сатрће вас. ■ Јер ви морати пасти. Злоба и мржња, победити неће. То је Божји закон, јер љубав ће остати и када све прође. Љубав, која ће оплемењивати душу и разбудити лепа осећања растопљеног срца. ОнА и њена деца, која је никад из свог срца избацили нису, цареваће. А ви, гамад јеврејска, морате пасти, јер &ас мржња покреће а она је тренутна. Ми здружени, збратимљени снагом огромног, младог, борбеног поноса згазићемо све злотво ре наше: „Закун'мо се у ма.јку Србију Партизвнску да згазимо змију, Док се циже тробојница наша Изнад звеЗде Титових апаша! Земља цвета, пуна рајског миља Земља коју Господ благосиља..." Знамо шта смо изгубили. Знамо да смо у рају створили пакао. Али, можда је морало тако да буде. Згрешисмо Богу и он нас казни за наша недела. Али: ,,На врелу браства опрасмо очију виД, И више ми нисмр слепи. Опрасмо мрље, крв, грех и стид И сад с.мп ко богови лепи..." Под српском заставом, ко ју високо поди-же генерал Недић, ступамо крабро и смело, ступамо напред, јер он поручује: .,Ко је Србин нека мене следи! ■ Уништење целом роду прети. Замном децо когод српски дише,, Доста кавге, нећу крви више! Нек се Срби у редове збију. Главу горе, напред за Србију!"/ Тито, Срби.ја има сво је си нове, који су спремни да се боре за слободу њену. Никад Србија ни.је добила слободу за зеленим столом или од тућина. Не може Србин разумети, да се скупина бал канског олоша бори за његову слободу. Срђину ни.је потребна тво.ја помоћ, јер он је добро осетио ко си Ти к слични теби. И сматра вас

за безглавнике. Срби ја има своје тиће соколиће, своје верне стражзре, добровољце и четнике. Они поручују: „Србин хоће живбт и слободу Својој земљи и свпме народу! Срби хоће славу свету сво.ју, Кућу, што је стекоше. у зноју! Породицу своју и дечицу здраву! Своје благо: коња и овцу и краву! Своје њиве и лугове цветне, Своје игре и напеве сетне!.." То су идеали Србинови за које ће он да живи, да се бори и да гине. И зато он даје завет, да: „До последње капи, крв ће да се лије, За слободу Српства и Мајке Србије!." Р. Николић

ГИЉЕНИЧКА ТРИЈАДА

Нвтушти с® небо и сузе небеске пуштај на нас јер је наме понестало суза! Камење суро и тврдо, плачи мекто нас јер срца наша више не познају никакав 6ол1 Реке, поља, језера и шуме раши-рите свој шаролики и мирисни загрљај онима што свакодневно падају јер су наше руке клонупе од множине и тежина њихове. Стари погрешке народне наше тешко и скупо се баш садв искупљују. Бог правде жели сатисфакцију, покајање, сузе, праведничке дела, узвишене и драгоцене жртве. А то ради живота нашега — божанскога, духовнога. Зато жаљења не сме и не може бити код нас, јер кукњава наша — опело је духовно наше. Много је оних који су своје драгоцене кости узидали у реновиране и солидније грађене новв темеље Србије младе. Знат-

Б

орцу

Ти волиш силно сва Божја створења! Душа ти трепти пред делима људи. Чезнеш за знањем. Врло често бдења Ноћи испуњују и муче ти груди. < Сав киптиш вољом да другима служиш! Ти њима све си поклонио своје: Одмор и срећу. И никад не тужиш, Но веру га.јиш да ће бити боље, Каткада не знаш шта те окружава, Јер живиш у своме усрећеном свету! Како те онда до срца рањава Грубост живота у лудоме лету. Та ти би срећу зажелео свима! Успех и радост делио би редом. Ал' и поред свега таквих људи има Који желе да те заогрну бедом. Ал' прашта.ј свима Мучениче срца! Моли се Богу за себе и оне Чи ја блудна душа у гресима грца, Стога што тебе и такове гоне!

>

ГОЈКО ТАБАКОВИЋ

них и незнатних, гтознати* м непознатих, болније или мање ожаљени, сиромашних телом а богатих духом. Све су то гињеници, мученици, заточници, јемци боље буду+|НОСти оних што с -глју да за њима живе, муче се и ств'арају до судњега дана. Најболнија али у исто време и највеличанственија у еплету тих мученичких круница — Јесте јединствена тријада гињеника породица покојног свештеника Пашика из Ужица. Црвени облвк пр&мрио је западну Србију новим, комунистичким блеском. »Рај пролетерски« цзровао Је међу гудурама • Голије и Троглава, Јелице и Дркне. Апи да би се рај спокојни уживао и дао лепше резултате морали су пасти чајбољи народни синови. И покојни Милан ПашиК прота, слуга Божјег олтара пао је за време ове страховладе. / Пао је зато што је био Србин, потома« див-јунака косовских и верни слуга Свевишњега, Није се плашио да отворено поведе борбу св злом- Убипи су га, кажу, зато што је био »ЉотиКевлц«. Убили су га у ствари зато игто је био честит и побожан, саучесник у невољи свакога и скроман у добру. Истина, био је члан «Збора«. То му је, изгледа, једина и највећа кривица. »Збор« је он не само ценио него проосећао, саосеКар. За њега, као и за све поштоваоце истог, »Збор« није ништа друго до потенцирано Српство и свеобухватно Правоблавље. Он је видео, осетио и разумео нераздељиво двојство -појма: Србин — православац.. Збор је само то на неки,. ^ама тајанстве»и начин чинио јадинственим, једино спасавајуКим, стваралачким. Пошао је путем истине а »Збор« је само тражио људе, не људс^е сподоба — но слике Божје у телима нашим. Пао је покојни Милан ПашиК зато што пузавац није био, што није љигаву тактику ценцр, што је духовно у човеку изнад свега поштовао... Пре не-

Шр ■ Р 111ш |

Ш Ж ' ... у ШШ

■■И

ш-ЗДВР? ШШ ј ш$-:' Ш

Поздрае заетвзи

(Фото: Арх. В. от. С.Д.К.)

гтунв три годинв дана пала је прва жртва из ПашиКева гнездв. Основна, заметна, плодмв, зачетнч, која Ке род м«оги да роди... Хујало- ја време. Хоризонлпг српски постојао јв све мрачниЈм, тученоснији. БраКа рођена овв су дубље и дубље срљала у понор, бездан, амбис. Мало је бн« ло поборник« истине, мало лучоноша и народних душебрижнуЈка. мало храбрих бораца. И оии су неустрашиво дозивали »арод к свести, самосвести. Али и ту није , без жртава било. И то како бопних, како драгоцених, како скупих. У крвавом пиру похлепне за влашКу и вајном »слободом« п»де међу многима и најстарији син покојнога Пашића. Аца Пашик пао је наведен од рођака на пр/> ■Дају, измрцварен и унакажвн. Још данас ми је у сеКању живом његовв последња слика са места крвавога злочина. Нисам га познавао као што му ни оца познавао мисам. Али то није важно. Бар за мене није пресудно то познанство заеновано на. законима оптике, које уоквиравају .много пута грубе и глупе формалности. Зар је то познанство где је рука стиснута, појава уочена и осмотрена а иза погледа крије се нешто страно, тајанствено, неискрено, притворно, лице, т мерно? Зар је приј,атељ речима категорисан? — Не! Сто пута не! За мене је пријатељство духовно кудикамо далекосежн-ије, дубље и боље, трајније и истинитије. »Сличан се сличноме радује«, кажу Латини пословицом својом. Дух гЈознаје дух, радује се духу, делима његовим. Ми и данас ценимо велике људе: Сократа, Канта, Платона, Аристотела, Његоша, Карађорђа итд. — ма да еу више или мање тисуКа или деценија пре нас живели. Ми их ипак познајемо бол>е. од савремекмка својих. Ми осеКамо сваки уздах њихов, опажамо сваки покрет њихов, преносимо се у душу њихову, пОј .мљив нам је и близак откуцај срца њиховог и " чини нам се живот тамнији и тужнији, заголетнији и ђаволскији без њиховог пријатељства и познанства. 1 Не мислим да овим упоредим покојног ПашиКа са овим великанима умним и духовним. Не. Само хоКу да то наведем као потврду, као 0(<:репљење горње поставке. Зато је и Мени Аца као и Милан ПашиК близак и мио, сродан и познат. Јер дела њихова говоре о њима. За мене је јасно да су они жртвама својим испредапи ните бесмртности за себе и биолошког битствоаањз за последнике своје. По последицама 4 цане се дела учињена. Њихова је за^слуга да мој народ јоште живи, ствара, нада се старој слави. Њихово је дало ред и мир, сношљиви живот Србинов. Њихова као и многих њихових другова сабораца. А та дела везуЈу ме нераскидљивим пријатељстаом, вечним, божанским. Пре непуну годину дана пала је друга жртвл из ПашиКева гнезда. Болна и драгоцена, неправедно отргнутв од ст»5ла и одзучвнз у вечност. Шаставак иа 6-оЈ страни)