Српски народ

СРПСКИ ДОБРОБОЉАЦ

Уместо воштаницв ЛИКОВИ ХЕРОЈА

Цадају другови наши: дању и ооћу, из дана у дан. Падали су и досада појединачно и масовно. Падали су, падају и падаће док не буде остварен узвишени иде• ал ради кога се рађн силна жеља за самопрегором и саможртвом. И то свесним, усхићеним, го тово љубоморно завољеним и егоистички чуваним, у дубинама топлих срдаца. Светле су и узвишене жртве наше до данашњих дана. Божан ске су жртве биле наше, јер се са песмом и осмехом умирало; јер се са љубављу бацао последњи поглед на свет и људе, који носе смрт, хаос, уништење; јер и последњи откуцај младих срдаца није киптео мржњом нити подгреван осџетом. Али су жртве данашњих дана наших и светлије и узвишеније и божанскије, јер падају из фаланге крсташа, из редова светих покољења свести и разума, љубави и слоге; оне су то величииом својом обзиром на моменат остварења а још више по последицама својим по народ наш. Сџетлије су оне, узвишеније и божанскије због тога што ствараоци виде последице. благословене последице иде&лне службе и несебичне жртве народу своме. Досада се умирало са сумњом и скепсом у односу на народ: Да ли ће се народ освестити?.. Да ли ће се опаметити?.. ■ Да ли ће моћи пут угледати?.. Да ли ће хтети истину пригрлити?.. Да ли ће за нама поћи?.. Да неће узалуд животи наши отићи са'ово}<а света?.. Опасни црв ове и овакве сумње увлачио се невпдљиво и лукаво у храбра млада срца и чинио жртву мање светијом, мање узвишенијом, мање божанскијом. А данас? Видимо, осећамо и доживља• вамо сасвим нешто друго. Хероји наши што свакодневно падају —* умиру не са мржњом, као што ни досада са њом нису умирали, већ радосни, одушевљени, усхићени, јер виде плодове жртава с8ојих. Још док у визији посматрају опраштај јуначки свој са овим 'заводљивим и опасним светам — виде они, осећају и доживљавају неизмерну радост, усхићено блаженство, рај у душама својим. Виде да су жртве добровољачке освестиле љубљени српски народ од злотвора залуђени и ошамућени; јер назиру грандиозна дела јаке и темељне памети српске, дубоке и тихе, з,налачке и далековидне; јер се коло њихових следбеника богати сваким тренутком синовима Србије — који се царрком, атрском — светосавском путу, славе враћају; јер осећају топлу одлучност и нецоколебивост, да се пронађена истина чува, брани, пренесе у биће своје по сваку цену; јер срца њихова трепере од слатке радости, благочешћа и топли.не примајући многе и претешке услуге младих Срба који полазе путем добровољачким, градећи непоколебиву барикаду бесу рушилаштва; јер, на крају, богочовечански, увиђају да се жртве узалуд не дају, јер српски народ већ увелико ужива и ОСЕЋА благодети њихове и Јер је семе род мИоги родило". 5ато

су жртве данашњих хероја наших и светлије и узвишеније и божанскије. То осећа сваки добровољац, стари или млади, то осећа сваки Србин. А то је најважније. Јер се снажним и сложним мишицама\српским започиње света а уз то ОДЛУЧНА И ПРЕСУДНА „БИТКА ЗА СРБИЈУ". Два таква хероја, два великаг на, који су тако дубоко све ово осетили и преселили се у божанску легију српских ангела, јесу п два наша друга: покојни Војислав Шпирић, просветар и поднаредник-десетар Чеда Мајсторовић. ПРОСВЕТАР ВОЈИСЛАВ ШПИРИЋ Покојни Војислав Шпирић, родом је из Босанске Градишке. Још као младић морао је да бежи из свог родног краја и ставља се на расположење мајци Србији. Оставио је шКолу, оставио

р»ДВ Пок. ВојфСЛС! Шпирић каријеру и са оружјем у рукама похрлио у свету борбу за народ свој. Али је и пре комунистичке побуне радио ,на обновн своје земље у редовима Радне сл-ужбе Радио је .са вољом, свакодневно и примерно. Међу друговнма се одлико.вао неизмерном добротом, изванредном бистрином и искреном љубављу. Зато су га сви волели, а многи и уважавали као

способног и вредног интвлекту• алца. Велики део своје добровољачке службе провео је у - просветној служби. Говорио је, писао, организовао свуда где је аигао, а све то својим примером увек потврђивао. Знао је колико је пресудан пример личне иииција тиве и личног ангажовања. З.ато је увек предњачио. Не речима но делима. То је увек побуђивало другове да се својим залагањем утркују са њим и тамо где то није требало чинити. Вредноћа и његова марљивост дала му је и одговарајуће место приликом формације II пука. И на тој деликатнај дужности, ,као и пре тога, увек се залагао до максимума својих способности. Његова реч увек је одушевљавала и побуђивала ,на озбиљна раз• мишљања. У дискусијама знао је често да буде упоран — увек у одбрани истине. Љубав своју ка нарољу својем нцкад није покривао неком себичном тежњом, неким изузетним захтевима. Велика спремност и чврста одлучност на жртву чинили су његово држање херојским, достојиим днвљења. Ати то му није сцетало да у кутку свога срца створи гнездашце лич не среће, среће због љубави топле, милокрвће и в/рне. Та је љубав њега подгревала на још веће напоре јер је знао да ће му /70 свршеном рату, по окончаном окршају, загрљај љубљеног бића и топло саучешће у патњама живота бити највећа и најмилија и најбоља .награда. Али суд бина је друкше хтела. Воља Божија одредила је друге путеве драгоме другу Шпирићу. 'Онда када се повела одлучна бпрба, када је црвена неман стра ховито урликнула очајничким бе соу, — похрлио је и млади Воја да грудима својим заштити оне који дишу мржњом и клеветом против нас. Водила се очајна борба у окрлини Ушћа. Партизани су крво• лочно наваљивали. По сваку цеНу требало је упалити мирну Србију. А млади добровољци хе-

ројски су се држали. Дали су истина нешто жртава, али су мртизани дали двадесетоструко више мртвих, небројено рањених. Никакав успех није се извојевао ниги ће се извојевати 6ез жртава. Једна од тих жртава је и драги Воја. Пао је као херој. И то после боја, после борбе. Свака страна враћала се у своју базу. А са неког виса неки партизан случајно је опалио можда последњи метак. И као.жргва пада Воја и поред њега. још један друг. И то од јед.ног зрна. Зрно је прошло кроз Војино тело, одбило се од ручне кости и ногодило другу жртву. Тако је у првим пролећним да нима када се природа буди за нови живот и нова стварања и покојни Воја Шпирић узидао своје стваралачке кости у темеље нове, славне и боље Србије, чије контуре већ јасно вазиру младе душе храбрих добровољаца. За нови живот, за ново доба, за нову славу траже се скупе и драгоцене жртве. Шпирићева жртва је једна од таквих, чији ћемо губитак осећати јако и дуго. Али Бог Добри и животодавни тражи откупне жртве за грехове наше и предака наших. Исте морамо^дати у животима нај бољих синова и другова својих. Ми смо за Добро, његову победу, ми смо поборници духовног прогреса, и првенство његово, ми враћамо малаксалу снагу и свенули живот народа свога обнављамо. Зато и не плачемо за жртвама својим. Зато и не кукамо за див-јунацима. Такав је био наш Воја, такви су и други жртвеници наши — па су срца наша радосна; распеваних душа идемо своме узвишеном циљу. Воја је пао као хероЈ, сахрање,н је као херој. Вечна му слава и лака љубљена земља. ПОДНАРЕДНИК ЧЕДА МАЈСТОРОВИЋ Ноћу између 6 и 7 априла о. г. у селу Биниђима, настрадао је, несређним случајем, поднаредник Чеда Мајсторовиђ, родом из Горичана, околине чачанске.

Пред полазак на терем, у вегак пом расположењу, млади доброч ■ољци примају своја следовања у храни..

I

Гиљенична тријада

. (Наставак са 5-те стране) Брод несре^е српске приближввао се тихом пристаништу. Још поспедња бура, још један окршај са буром и таласима, још последњи напор — и све јо заувек свршено и утцрђено, запечаћено и осигуранд. Сретии послзници веК су јасио назирали зору нових дана. Жељно се очекивали живљење у благодатним данима што долазе као дело, као круна дратоцених жртава. Али... авај! Последња бура, последњи грчевити окршаји, последњи напор сила зала отео је и трећега тића из гнезда Пашићева. Средњи син Душко пошао је у загрљај оца и брата. Погинуо је као јунак и херој. Светле ликове оца свог и брата као и многих својих другова мученика смрћу својом упрљао није, Напротив још једну прадивну свећицу принео је све-

народу даноно^но са небеских висина. Убице његове и другова његових и наших добиле су праваднб ударце од омих што за н»има остадоше живи. Бог их јр нанео баш на нас, баш ту групу препадника послао нам је дл је око Повлена разбијемо и уништимо. После борби од неколико дана од њихових »челичних« бригада — остало јв око 60 до 70 њих, разбежали ца све стране, смућени и без оружја. (Ово само као нотирање и указивање на та-јанствене пугеве Промисла Бажјег...). Најболнија је ова треКа жртва, јер је веК била стигла у освитак зоре бољих, нових дана. Већ је назирао плодова многих мученика, хероја и бораца, већ је Дуле осећао милину нвисказану благослова Божј&г ко,ји се штедро и многомилостиво изливао на на-

тачком кандилу којв сија српском род српски због нежаљених жр-

тава наших — и морао је да оде у живот вечни. Мислио је да је његов животни пут још далеко од божанскога циља. Ал« Божја воља хтела је друго. Најболнија је та, последња жртва, по времену и по околностима. Болна као и прва —- која не зна ради чега пада да ли ће успеха и плода бити. Можда чак и болнијв, трагичнија, потреенија али богочовочанскија, Пре месец дана (25 априла 1944 године) пала је и тре^а жртва из Пашивева гнезда. Потресна и болна, праведничка и мученичка. Тријада ја постигла неопходну плирому. Божанско тело бесмртника уоквирвно је и осмишљено свим драгоценим гињени,. цима — што су сагорели на олтару љубави, самопожртвовања, самоодрицања и служења другиЖ. П.

Својом жртвлм ог/ је допринео да је венац наших брсмртника, заблистао светлије и славније. И то баш када се пупољак лагано расцветавао, ширио благи душев ни мирис на околину своју и чудноватим дејством отрежњавао и освешђавао оне који су га удисали. Парадокс—могућ и свој ствен једино Богу као и миљеницима Божјим. Покојни Чеда био је веселе природе. Паметан по прлроди својој, окретан и вредан, — служио је као узор све до своје преране смрти. Увек радо приман у сваком друштву, омиљеи и цењен. Речи су му биле благе, глас звонио умиљато, срце ностн ло много, много љубави према свима. Зато Је и пао... Пук је. био у маршу у момен« ту Чедине смрти. Ишло се у стопу за партизанима. Гоњење без предаха. А покојни Чеда леџао је на мртвачком одру. Храбро тело његово чекало је последњу; пошту. Не ради себе лично — но. ради оних који нас мрзе, клеветају, ниподаш\тавају. И ту су искоришђене све могућнОсти. Одређена је почасна десетина да спроведе тело покојника до Краљева, а одатле извести оца покојног Чеде да дође по мртвог. љубљеног сина и сахрани га по хришђанском обичају и на месту где је први дах удахнуо, у родндме завичају међу милим и дра гим. И пажљиви, сломљених срца, другови су то и учинили. Али грозна судбина хтела је друкче. Још једном се сатана злослутно зацерекао над духовним падом в духовном бедом нашом. Пошао је горштак из Горича• на у сретање мртвоме хероју. Без суза и плача. ТВрда срца и поносна чела, јер Је сина хероја васпитао и одгаЈио. И срели га чудновати људи: са пушкама и реденицима. И забранили му да сахрани сина, „петоколонаша", —> како рекоше. * # * Падају свакога дана друговп наши. Нема краја који није натопљен врелом добровољачком крвљу, нити виса који није за> грлио понеко тело младога хероја. Само је последњих дана пало четрдесетак другова на« ших... Храброст Је њихова лревазишла све напоре човечанске. Непријатељска срца су уздрх« тала. Живојин Рад. ГТрвуловвћ, добровољацЈ летни прос&ега®