Српски народ

57 ма?а 1944

УМРО ЈЕ СРПСКИ 1

СРПСКИ НАРОД

страна 7

Пре неколико данв, после шез&есет и седам година борбеног, дубоког, светлог и тешког живота, умро је Војислав Илић-Млађи, чије ]е и.ме> бдагно код Срба постало синоиим за најздразију националност. Као што је Тиртеј мали, у XII веку пре Христа, певао дотле нечувене наццоналне песме, које су палиле дух Спартанаца и водиле мх вихорно у славне битке и победе, тако је и Војислав Или1-т Млађи са највише срца, са највише узбурканости крви, са највише поштовања опевао незаборавне васкрсне дане малене Србије, дивовске и мученичке напоре своје домовине која је ведрилЗ вековима мрачне< видике своје. Песник Илић имао је фанатиз1ма и надахнућа, два украса без којих се не може замислити ниједна људска величина. Са тим одликама он је врло често маеСтрално. сликао она попришта куд су »ко олуја плаха пројуриле вој. ске« двоглавог Белог орла. Тиртејски је увенчавао својим стиховима епохална разрачунавања, »страховиту смешу од гвожђа и меса.« Имао. је ванредан дар осећања оног простог народа чији је и он син био, поносећи се часно што се зове »Син јуначког соја«. Борбени национални дух његовог народа изражавао се сублимно к.роз његово изва.нредно песничко надахнуће, Један од оних ретких историчара Српске књижеаности који су овог песника потпуно разумели јесте и Андрл Гавриловић. У својој Историји Гавриловић с пра■ вом каже о Војиславу ИлићуМлађем:' »СадржинА поезије Ипи^вве. вађана је из живота који е био страшан, погиба.он, а песички је инстинкт од крваве сцее створио не шаблонску, већ нову, пуну непосредности песму, која је, поред све суровости живота. права песма«. Од 1912 године Војислав Илић-Млађи |е највиш^ читани национални песник. Па ипв'№-.. овај српски ТирТвЈ није. уживао милост диктаторске критичарске школб Богддн Попови|=1—Јован Скерлић, зато што се усудио дл јавно нападне самовољ ну ' власт ових званичних корифеја раније српеке критике. Отуда Војислав, Илић-Млађи никад није-објавио ниједну , песму у Српскрм ии>мжевном гпаснику, ко]и је био тврђава критичарског труста Б. П. — Ј'. С... Отуда Војислав ИлиК-Млађи ни до данас није ушао у издања Српске књижевне задругв, он, један од најсрпскијих песника!... А та, негдашња званична, књижевна критика несавесно по-' нижавала Или^а-Млађег тврде^и за њега да је додуше борбен писац, али »без много укуса« и да има »много стихотворства«. На који је то укус мислила ова вајна критика. На укус мртвих ствари салона, на сенилна љубакања крај клавира и ружа које тужно вену?.. И шта је ( то »много стихотворства«? Процентуално Војислав Или1п-Млађи има мање стихотворства него опште признати »краљ песника«, чија је добра тре^ина песама чисто, укалупљено прављење песама, често врло банално, насилно ређање речи без сми сла, једно. отужно понављање, И поред тога Војислав Или&Млађи наша |е в^/личина. Он је чист добитак српске националне културе. Њен понос. Бог, Отаџбина, породица, то су амблеми тиртејске поезије Илићеве. После Бога — ј светиња највишл То је света Отаџбина моја! Ф. ДЕЛА В0.1ИСЛАВА ИЛИЋА-МЛАЂЕГ У двадесет четвртој својој години издаје под називом „Туђин ски бисер" преводе и препеве страних песника: Пушкина. Љер мантова. Плешчејова. Конопњии• ке, Врхлицког. Шилера. Уланда. Молијера, Виктора Ига. ЛамарТина, Мисеа, Леконт де Липа. Теофила Готјеа, Катила Мандеса ■ и др Прво издање 1901, а пето 1922 године.

1909 „Песме". Друго издање 1911. 1909 „Најновија књига Јована Скерлића", професора Универзитета и швајцарског доктора књи жевности. 1914 Збирка „Крвави цветови". Два издања за годину дана. 1915 „Иови крвави цветови". 1920 Сабране песме. 1921 Антологија српске лирике од Брџнка до данас. 1921 „Златне искре", нове песме. 1921 „Дела и људи". збирка књижевних критика и чланака. 1921 „Крвави цветови", 9, 10, 11, и 12 издање. 1921 Прве песме, шесто издање. 1922 „Тућински бисер", ново издање. 1922 „Јесенски цветови". 1922 Приповетке. 1925 Целокупно издање песћма. У рукопису осталр је „Књига мога живота". прозно дело аутобиографског карактера.

ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ МЛАЂИ ОШаџ&ина Родна груда, ко.ју реке росе, Где се с бразда сеоских атара, Као химне у небо узносе Просте песме веселог ратарз. Земља, што је природа одела Све у рухо вилинскога кроја: Чарне горе ... живописна села .., То је ДИВНА отаџбина моја!

Рајска зе'мл>а, чије горе свете Звоне песмом загоркиња вила, . Где сам, некад, ко малено дете, И сам пево сред мзјчиног крила, "Гу, где живим и осећам радост Што се зовем „син јуначког со,ја". Ту ми прошло детињство и младост Ту је МИЛА отаџбина моја! Срећна земља, где слобода цвати, И Од које за нас нема '•ире, Наша добра За.једничка Мати, За коју се живи и умире; То је ЉУБАВ од свих других виша, ВЕРНОСТ дубља, чвршћа но ма ко.ја, После Бога — СВЕТИНјА највиша То је СВЕТА огаџбина моја!

Мц па$и&>

Ја знам своје стазе — унапред ми спремне Ја сам дош'о овде, усред прашног дола, Да окушам до дна све ЉУБАВИ земне И познам до краја све ниансе БОЛА; Да ослушнем тамо где невољник грца, Дам клонулом наде, а очајном вере, Да са сваким куцњем, дрх т ајем мог срца, И све струне ваших срца затрепере; И да свако моје осећање нежно. Из ког дух и срце једно ЛЕПО чине, У дубини својој скрива неизбежно Једно сјајно зрнце ДОБРА и ВРЛИНЕ; Па, кад, најзад, земне све покидам узе И одавде поћем, као птић из гнезда. Да од сваке мо.је проливене Сузе На дну душа ваших буде златна звезда.

М0Л5А МАЛОГ СИРОТОГ ИЛИЈЕ У прозорско крило вечерас сам метно Ципеле малене! 0, Свети Никола, угодниче Бож.ји, Сети се и мене! Док се мо.ји мали удови детињски У ритама мрзну, Син богатог Ђуре носи капут зимски. У најскупљем крзну! Док попином Свети родитељи купе Све што год ожели. ДоТле мени зјапе по четири рупе • На свакој иипели. Док се, свако вече, бурна гозба спрема Код богатог Во.је. Дотле, код нас, често. цела кућа нема Ни комадић проје. Дај ми макар штогод. и макар колико, Праведниче с неба. Бар тебе не може преварити нико: Ти знаш. шта ком треба! 0. Светн Нккола.' молим ти се топло. И Теби, о, Боже. Донес'те ми штогод! И тата би хтео Ал'. јадник, не може!..

лик ВОЈИСЛАВА ИЛИЋАМЛАЂЕГ (Цртеж: М. М.)

ВОЈИСМВ Ј, ИЛМЈШ МОЈ ЖИВОТ Бледа звезда што у ноћ зах оли, Мој се живот одморишту, креће, Стаза уска све кроз врлет води, Дуж ње ниче и трње и цвеће. Нежног цвећа набрао сам доста, Ал', свенуто. тужи, не мирише... Трње газећ'. нога тврда поста И из ње ми крв не врца више. Само, некад. кпд тело витешко Под тежином свог крста сустане. Из срца ми. обрањеног тешко. Још где ко]а капља крви кане. Ал' те капи. рујније од ружа У акорде звучне преобраћам; Јад и патње мени живот пружа А ја му их као песме враћам.

Најлепша утеха То је дивна ствар, кад човек, окренувши се за собом, може, по сле претрпљепих страдања и искушења, мирно рећи: „Вршио сам своју дужност!"... Најлепша утеха, коју један чо век може сам себч дати, то је она коју даје чиста савеСт. У данашње време агоније граћанских врлина и меркантил.ног схватања патрпотизма, ретки су појединци са осећањем дужности, кбје иде до пожртвовања и самопрегоревања. Буде ли их, њихов је земни боравак скоро редовно трагедија: жигзотом израњављени и изубијани, ови. жртве своје дужности-, лежу у своје гробове, да ускоро буду покривени травом заборава. То су они ретки, незнани . херо.ји свакндашњицс, ко.ји, редовно, умиру без историје, који с живот не арене ишчезавају незнано и неопажено, мада су били заслуж• ни свеопштег поштовања... Из „Људи и дела" од В. Илића-Млаћег. ЈНрагедија — другу Обраду Јаковлзевићу Уз стократни тутањ и лупњаву звоип, Од обала Волге, до Карпата хладних, Као дивљи чопор бесних мастодона Пуетошеби, јурв милијони гладних... У сунчану жару блеска небо сиње, А на земљи тврдој, распукнуле кора, Спарушено лежи све живо растиња, Усијане степе у пламену горв. К'о просјак одрпан, сад Матушка клецв.„ Жетелац не жање, раденик на ради; И од родитеља остављвна деца По пољима пустим умиру од глади. »О, мајко! О, оче!« шап^е њина усна »Зар ви своје мале не волите више? »Каква је то сила, демонска и гнусна, »Која чак и љубав родитбљску брише?« Ал' одзива нема дечјем крику њином, И сва неизмерна народна несрећа К'о огромни камен, пада свом тежином На н»ина детињска и слабачка пле-ћа; И, док Демон Глади, од ког све скапава, Тресе крвав престо Троцког и Лењина, И докле Европа равнодушно спава, Дотле, тамо горе, у звмљи Пушкина, Уз стократни тутањ и лупњаву звона, Од обала Волге до Карпата хладних, Као дивљи чопор бвсних мастодона Пустошећи, јуре милијони гладних...