Српски сион

Стр. 90.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 6.

северозападној страни од храма уздизала се још красна кула или замак Антонијев Цела груиа нљоснастокровних и равиовидних здања, која су блистала од белине мрамора п позлате, беше врло убава и живописна, особито прн светлости сунцз. Чувство дубоког сажаљења обузело је срце Спасптељево, кад је Он увидео с У Чеиину, у Срему.

Јелеонске горе убаву слнку храма и у тај мах пророчки иредвидео његово разорење. Општи вид храмовнх здања волеше равинн упоређивати са снежном гором, украшеном сунцем позлаћеним врхом. Но и том велељеппом здању кроз 70. година по Хр. Р. суђено беше, да занавекстрада од руке евојнх безбожпих освојитеља. С рускога иревео: Лазар БогдановиБ, иарох.

ПОШД НА ДАНАНШ НАШЕ СВЕШТЕНСТБО II НА ДОИИС СВ. СИНОДА СЛ. САБОРСКОМ ОДБОРУ, КОЈИ УСЛОВЉАВА ЊЕГОВУ ЛЕПШУ БУДУ^НОСТ.

8јсћ шНгиЉеПчп 181; К;Циг. (СсоеШе ТУаМуетапЛбсћаЛ.") Ил\ "1 '.АИ оуши СЛКШЈЛТН дл слмшнтх. (Св. јеванђ. Лука, 14. 35.) Већ сам у више маха узимао иеро у руке, да пишем о истакнутој теми; но увек беше нечега у срцу моме, што ме од тог корака уздржавало. Истину, жалосну, мрачну истину бацити неком чак и јавно у очи, значило је од вајкада навући иа се мржњу дотичнога; значило је бацити дотичној личносги рукавицу. У Мађара има а пословица: „реци истину, и разбиће ти главу!" А још довикнути једном целом, многобројиом сталежу: „то и то 1И не ваља; требало би овако и овако" — личило ми је увек на опасну, судбоносну борбу против предрасуде. Но када с једие стране узмем у обзир, како се многи наши свештеници љуљушкају у слаткој самообмани, да љчма ништа не мањка (какав пак занос никада није доносио добра), с друге оиег сгране, да сам и сам свештеник, те дз ни случајни какав прекор од свога неће пасти тако тешко, то сам се ево једном решио, да моја расматрања на том пољу предам јавности, на шат она доиринесу штогод, да наше свештенство и до скорих сретнијих наших дана што вољније ирионе око свога узвишеног, светог позива, да другим речма — оно тај свој свети позив и до тих срегнијих дана схвати што озбиљније, те да и дотле наш народ у свештенству своме нађе све оно, што од њега очекује и тражи. Ја се у овој работи не ћу уиуштати у опширно разлагање појединих недостатака. Ја ћу

се овде само тек дотакнути наших појединих неудаћа; а држим да ће мудроме и оно, игго будем и у том оквиру рекао, бити доста и довољно. Још морам у напред рећи, да ћу се уз та два-три става обазрети и на значајни допис јесенашњег св. Синода минулом сл. саб. одбору, којим се установљавају два сшиаендијска месша ради изображавања два ирофесора за нашу бо гословију. * Премишљајући о нашем свештенству, уверио сам се, да је то наш најснажнији сталеж, уз то наш најснажнији сталежу тако красном ноложају, да би он могао да чиничуда забољитак нашега народа; уверио сам се, да је свештенство у нас извор, који би наш народ у свима његовим приликама могао да напаја благотворним упливом. Ио уверио сам се одмах о том, да тај сталеж, који је по наш и народносни опстанак и живот свакако од големог значаја — у данашњим и иначе тешким нриликама „сном мртвијем спава"; да не даје од себе тако рећи никаква знака живота; да не ноказује никаква уснеха у делању своме. Уверио сам се, да је тај извор већ близу да усахне; бар нам не служи ревносно, колико би требало. Данашњи наши свештеници *) већином изгубише из вида свој светн позив, на се одају пре свачем другом, него оном, радн чега су ту. *) Наравно : пи11а ге§и1а 8ше ехсериопе; но како иравило управља светом, то и ја говорим овде само о томе, како је код нас у опЛе, одајући достојну ночаст врсним изузешцима, који имадоше тодико снаге у себи, да се над нами остадима могоше сред овог нашег хаоса дично узвисити-