Српски сион

Б р. 6.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 91.

Тако се једни баве као са главном својом струком — економијом. Многи чак и тргују. Други се онет занели чудном неком нолитиком тако, да не мотре ни најмање на то, да су свешгеници, да су непосредне слуге божије, оног Бића, које нас учи узајамној брацкој љубави, на срљају као зоље, бургијаше, и узнемирују наш мирни народ, место да му сваком приликом, увек, нроповедају лепу нашу веру православну, да га у њој и њоме челиче и крепе у његову паћеничком животу. Или је ваљада то позив једно.^а свештеника ? ! И.ш зар он није за то ту, да народ свој упућује, поучава, да га блажи и утишава; него да га иренебрегава ради својих личних интереса и да га чак и дражи једно на другог ? Или би ваљада когод хтео овде што да прикети ? Ја бих том указао на ширење Немства и Румунства у нашој рођеној средини: ја бих том указао на небрижљиво понашање наших многих свештеника према разним пропагандама; ја бих том указао на ужасно понлављивање на шег народа „нововерсгвом." Зар свима тим на шим јадима није крив једино нехај наших свештеника? Или зар нам то не посведочава непобитно негативнп ®акт: где духовно крмило које паше општине држи снажна рука, да ту тим бедама ни трага ни гласа ? Но откуда је то, да на већнну нашег свештенства нада та тако велика, тако тешка кривица ? На то ми питање заиста не ће бити тешко одговорити. Ко жели да у животу користи својим ближњима, друштву, које га је одгајнло и у ком се креће, тај је богме морао за рана почети да купи, да прибира средства, којима ће моћи то да постигне. Ко жели, да му делање крунише успех, п да га тај успех времепом напаја својом дивном слашћу, тај мора богме засуканих рукава делати непрекидно, неуморно и у самом зноју лица свога ! Та не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи, рекао је још неумрли Филип Вишњић у „Иочетку буне на дахије." Па, ето, и наше свештенство, да је вољно да буде ираво свештенпиво , и оно би требало да за времена вредно купи и прибира — знање, ту дивну моћ, и да ту своју моћ употреб

.љава на бољитар. своје „настве" неуморно и у зноју лица свога ! Истина, наука је велика мука; она ти пада и на душу и на тело као сињи терет — учити, бити студијозан, иште великих напора и витешке дурашности; али ко хоће да сеје, тај мора нре свега да узоре, а ко хоће да жање, тај је морао учинити и једно и друго, — а свештеник мора ићи за тим да жање: Хрисша ради! Да свештенство наше не жање, то сам рекао у горњим ставовима; а не жање — јер нити је узорало, нити посејало! Или је ваљада ко жео, а да није узорао и иоеејао?! Јест, пало је доста наше свештенство. А пало је, јер нема оног изображења, које би свештенство требало данас да гша ! Наше данашње свештенетво у главном нит има довољно светског, а још мање специјално богословског изображења, и ето, то нас силно туче у главу. А како је то од великог значаја, од големе важности, да свештенство буде довољно богословски и светски изображено, показује јаско већ и то, што у Немачкој и у Русији има о том нредмету читавих расправа и брошира. Код нас је, ако се добро сећам, у том правцу говорио високопреосвећени нови епископ далматински, г. др. Милаш, када је оно заузимао нроФесорску катедру у богословији београдској Но ја држим, да ту иреку потребу и за наше свештенство не морам огппирно разлагати пред просвећеним читаоцима овог цењеног листа. Та наше је евештенство нашем овостраном народносном опстанку један од најважнијих стубова, и консеквентно је, да би и зграда нашег народног живота стајала куд и камо чвршће, кад би тај преважни стуб био јачи, т. ј. кад би наше свештенство било изображеније, наученије, вољније за корисно делање, одлучније, енергичније! А наше данашње свештенетво ве1шном као да је „убила мемла од камена", и када би га иустил!! да и даље греде досадашњ м својом стрменитом стазом, под нам' би се земља провалила, а више нас небо проломило ! Но да ме није ко год у свему досадашњем може бити криво разумео ? — Ја ево изрично велим, е је од мене далеко и сама помисао, да ја апсолутно окривљујем поједине чланове на-