Српски сион

Б р . 18.

,СРПСКИ СИОН."

С тр . 275.

те веома штетне поЈаве но религнозни и морални живот, него сваки човјек, толико зрио, да схваћа значај религије и морала у људскоме животу, који поштује ред у породичном и јавном друштву. Кад се оно јави преосвештени госп. митрополит Николајевпћ са својом „Јав ном Исповијешћу" у „Босанско-херцего вачком Источничку", и кад ту „Јавну Исповијест" поновише са задовољством неке новине, тада се открави савјест код многијех, и који бпше у мјесту или у близини, дођоше к' господнну Митрополнту, да виде нову књигу Јеванђеља, и да му се извпне за то, што су бесмислено галамили. Ето и уредник „Напрегка", ерпскога

листа у Сарајеву, исновједи, даје са презиром гледао на људе, окупљене око тога посла док се није увјерио сам и услијед новољне оцјене нове књиге Јеванђеља од од стране његовпјех пријатеља и познаника. Господин Стражичнћ је бујан у осјећајима и, као што ја мислим, искрен у мислима, али је заборавио на ону грчку, „М)] ТООТОк/Е ТО Т>]у у }.(')Ов >11> ЖЈО Т 0 V ГОУ а , што би срнски издаље значило: „немој ирије осуђивати, него што се увјериш," те је толико вријеме жнвио по надахнућу људи, којп на свачије дјело гледају кроз гараве наочаре, а кад о себи мисле и о својим дјелима суде, онда мећу пред очи руЖИЧаСТО СТаКЛО. (Свршиће се.)

ЗАВИСНОСТ НРАВСТВЕНОСТИ (ШОРАЛА) ОД РЕЛИГИЈЕ.

С руског превео |орђе пл. Бота, свештеник. (Наотавак.1

и се у опће морамо чудити људима, који не знаду разликовати гоњења, која руше друштвенп норедак и мир, од гоњења за веру и убеђење, што се често налази код оних људи, који исиитују нојаве црквеног живота прошлих векова. С друге стране, не ћемо бити сувише сурови у сво ме суду о раденицима на пољу старине; ми морамо на уму имати, да су и они, као и ми, били деца свога времсна, свога народа, своје околине. да много што шта, што нам се чини даје дивље, необично, сурово нпкако није тако изгледало онда, у она тако далека времена и да много што шта, што смо ми готови сада жигосати погрдним именом преступа и рђавог дела, да је онда све то изазвало опће саучешће п одобравање. Најпосле протпв пребацивања хришћанској религији од стране такових нисаца, као што је Болтер имамо следеће ириметити: Ако они одричу хришћанској религији нравственост с тога, што се под њезиним именом скриваху многи нреступи, то шта би нам рекли, кад би ми стали одрицатп сваку слободу само на основу

тога, што се нод пменом слободе (особито политпчке) догађала у историји така гнусна дела, каква себи само замислитп можемо ? (Мислимо подвиге ревнитеља Француске револуције.) А међу тим јасно је, да је основа по којој се суди и у једном и другом случају, једна те иста. Еле то значи да треба строго разликовати извесне идеје плп учење од оних особа, које се сматрају у речено доба и у реченом друштву као носноци и преставници те идеје или учења И тако свн ти нрекори, који се чине хришћанству, никако се не односе на само хришћанство, као на Богом откривену религију већ на људе, који су из једног или другог узрока, ио својој вољи, пзменплп пачпн мишљења и свога рада. А ако је тако, онда сва та сурова и срамна дела која су се догађала бајаги у име хришћанске религије — која беху међу тим само последица или несхваћања или извртања духа њезина — никако не могу послужити за доказ против оне истине, да се у хришћанској религији налазп виши идеал и виша моћ нравственог живота. Но осим тога, што се позивају