Српски сион

С тр . 276.

Б р . 18.

на ревновање за веру и убеђење, неки се позивају још и на друге појаве у свакидањем животу, које изгледају, као да противурече нашем назору. Тако врло често можемо наићи, где се нозивају на онај онће познати и разуме се непобитни Факт, да има људи — који по спољашности изгледају да су религиозни и који се обично називају свети — међу тим нису нрав ствени, већ су на против често оданп грубим пороцима и наклоњени ненравственим преступима. Ми истина признајемо тај Факат у погледу појединих личности. које се издају за религиозне и које се старају, да су у очима других такови, али ипак, да би одузели сваку моћ привидном доказу таких Факата, мислимо, да је довољно на поменути читаоцу само то, да треба строго разликовати привидну светост, која граничи са Фарисејством, од праве религиозности, као што треба разликовати чисту и праву истину од кривог схватања ради умне неразвијености и туности или ради зле намере. Дакле ирекори против таковог извртања праве религиозности никако се не могу тицати хрншћанске религије. Нико неће порпцати, да поред свег сиољ њег благочашћа и нобожности, може чо век иматп у својој души зле страсти и може бити у нравственом иогледу грозап човек. Без сумње су свнма нознатн примери таких људи, који сав свој снољашњи живот проводе но строго црквеним нравилима, у свачему гледе да живе „црквено", али уједно су често нравствено груби, немају љубави и мнлосрђа према ближњима, немају уздржљивости и пунп су порока. Често се могу наћи у обичном животу такови људи, који. ако не изврше ма и најмањи црквени обичај и иропис — и ако се то односи на чисто спољашњу страну — ематрају то за највећи грех и иреступ; а који међу тим не сматрају за грех на пр. сурово ноступати са својпм слугама, угњетавати слабије, дозвол»авати себи разне преваре у обичном животу, особито у трговању, и чинити друга непо штена дела, која без сумње нису нрав ствена. Но до каквог закључка треба да нас доведу примери таких назови релпги озних људи, којп инак у дубини душе

своје немају нравствепе чистоте? Зар не треба мислитн на основу тих нримера, да се религиозност још не сједињава неопходно са нравственошћу, да морал не зависи од религије? Многи, особито протестанстски писци доиста мисле, да сви прописи у погледу спољњег црквеног религиозног живота, не само да не могу дати човеку моћи и побудити га на нравствена дела, већ су ио готову штетни ио прави нравствени живот с тога што наводе човека на обману самопреваре, Фарисејског хвалнсања и т. д.*) Но такав назор, обвезан по своме пореклу парочито крајностима западно-катоиичког језуитског морала који је својом казунстиком доиста грозио, е ће уништити, угушити у друштву сваку нравствену слободу — не може тамо дати отпора, где је усвојено правплно схваћање спољашње религиозности, или тако званог црквеног живота. Да спољашња религиозност или „црквеност" не конгруира увек и свагда са правом релпгиозношћу, дакле с нравственом чпстотом, то не само да не поричемо, већ на протпв, и сами знамо прпмере те жалосне појаве, као што се то види из више реченога. С друге стране, немамо намеру да оправдамо с религиозног гледншта тај лабави правац религиозно нравственог живота људн. Додуше религиозан човек је обвезан свагда и у свачем да постуна онако, како му ирописује религија, и ако он дела или мисли или осећа ннако, па и против правила религије — онда је он одговоран за своје мисли п дела, и ако ту одговорност може справедљиво одредити не човечији суд, који ради ограничености човечијег знања може и погрешан бити — већ сама религија т. ј. божанствени суд, где нема ни погрешака, ни прпстрасности. Али ми смо хтели разјаснити оно неправилно религиозно нравствено стање, које смо мало час поменули, п које неки престављају као доказ против унутарње зависности морала ОД религије, (Наставиће се.) *) Ту мисао изводи често непосредно и наш узурнатор нравоучитељ гроф Лав Толстој. Особито у рукописном деду свом, које је лрско назвао „еван1)елијсл1 и , но које је у самој ствари намерно, ужасно изврташе садржаја четири еванђелија, која су примиле све хришћанске цркве.