Српски сион

ер. 18.

С тр . 277.

БЕСЕДЛ НА ВЛСКРСЕЊЕ ХР2СТ0В0. Говорио ђорђе Стајић, нарох у Иланчи.

^ристос васкрсе! Данашњи светли и торжаствени нразник светкује усномену Ј |бдогађаја, који православни христијани у свима столећима за врло важан сматраху, светкује успомену Васкрсења Исуса Христа Господа нашег. И ми верујемо, да је на крсту преминули Игус Христос трећи дан но смрти својој из гроба васкрсао; ми то верујемо на основу сведоџбе његових ученика и пошто ватеља, који га тачно познаваху, који у свеколиком животу свом сваком даном приликсм делом засведочише, да им је истина најмилија и најдража од свега на свету, а да се преваре и лажи гнушавају. Они беху о истини тога догађаја тако тврдо уверени, да за свету дужност држаху, исти јавно пред пријатељима и непријатељима са опасношћу живота исповедати. Против ове њихове сведоџ^е не може се с иравом навести, да су силом уображења свога иреварени миелили свога искрено љубљеног учичеља видити, да је дакле само уображење догађај тај произвело. То се доиста не може навести. Они не беху лаковерни у тој ствари, него на против. Јер и ако им је Исус нретсказао, да ће трећи дан по смрти својој васкрснути, ипак номишљаху они по смрти његовоЈ на то обећање тако слабо, да су прве о њему нримљене вести још и за невероватне држали. Исус пак да би их о истини свог васкрсења уверио, јављао им се са оним истим телом, које је на крсту умрло и у гроб ноложено. Кад је једном са свим из ненада у њихов скуп дошао и са „Мир вам" као обичним својим поздравом поздравио их, ужаснуше се они и помислише, да духа пред собом виде. А како их је охрабрио, како ли уверио, да је Он сам Гоепод њихов у телу човечијем? „Видите", рече им, „видите руке моје и ноге моје, јасам то главом,огшнајте ме и видите, јер дух тела и костију нема, као што видите да ја имам." И ово рекавши ноказа им руке и ноге Пошто од радости све једнако нису веровали, заиска од њих шго за јело и јеђаше пред очима њиховим (Ев. Лук. Гл. 24. Ст. 39 —43) И то се догађаше впше пута. „Ми једосмо и писмо с њиме по Васкрсењу његовом из мртвих", вели Ан. Петар. (Дела Ачост. Г. 10. С 41.) Да је пак Васкрсење Христово за Апосголе

и приврженике његове, који га за живота иознаваху, врло важне носледице имало, видимо отуд, што су се у времену, у коЈ *ем је саобраћај свој' с њима обновио и продужио, појмови њихови о каквоћи његовог царства иоправили и што су се о преважној цељи његовог послања уверили. ГдекоЈ'и ј'ош сумњаху до Васкрсења. Али тада падчше ничице пред њим и указаше му поштовање као од Бога иосланоме Месији. Тада могоше разумети и смисао ових речи, које им каза: „Мени је дата свака власт на небу и на земљи". Они могоше дакле увидети, да не ће Исус овде на земљи равно земним царевима и краљевима видљиво владати, што су дотле мислили и веровали; да се његова власт не ће само преко Јудејског народа, него преко свеколиког рода човечијег распростирати и да ће својом науком људе из свију народа просветлити, иоправити и вечног блаженства удостоЈ*ити. 0 тој важној истини не би се Апостоли никад уверили., да се није Исус по смрти својој у живот по ново повратио и њих на онредељење њихово приправио. Јер знамо из еванђелске иовеоти, како је код њих дубоко укорењена била нредрасуда та, да ће Месија по обичају земаљских царева видљиво на земљи владаги, а да ће они веледостојници царства његовог бити, дакле све своје савременике влапгћу, госпотством и чашћу далеко надмашити. Па истина да се Исус труђаше да их од те предрасуде ослободи, но сви нокушаји његови беху дотле узалудии и остали би и даље узазудни, да је дуже живео. Али смрћу његовом осујегише се те наде са свим. Са страхом увидеше Апостоли, да је Исус пао као жртва иакосги свој'их непријатеља. Равио злочинцу беше Он на најсрамнији начин погубљен ■ осуђен од првосвештеника и поглавара народних, који за најученије стубове вере и богоштовља сматрани беху. Па шта могоше ученици у тим нриликама мислити и осећати. Познатоје, да већи број људи правичност или неправичност каквог предузећа по уснеху пресуђује, па тешко да су и нријатељи Исусови у нрвом страху друкчије судили. Његова намера, морадоше они помислити, сад је дакле са свим уништена! Зар Га не би ировиђење одбранило, да је ствар његова праведна била? Зар његова страшна смрт није очити доказ, да