Српски сион

Стр. 278.

„ОРПСКИ СИОН."

Б р . 18.

Бог, у к >јег Он уздање своје полагаше, његово иодузеће не одобрава ? Наравно тако, велим ја, морадогае они мислити. А какве би биле последице, да нису о бољем поучени? Можда би Исуса сажаљевали и науку његову у тајности иоштовали, јер о његовој честитости и карактеру имађаху толико доказа, да се не би о том посумњали, али за великог носланика Божијег, за каквог се Он тако често и тако јасно издаваше, тегако би га држали. Па ко их могагае о бољем поучити ? Нико други на свету осим Исуса. Само Он беше у сгању намере провиђења провидети и у томе друге настављати. Само Он могаше ученике и приврженике своје обавестити, да Његчво царство није од овога света и да је ипак у много узвигаенијем смислу владалац него сви цареви и краљеви земни, но да само смрћу и ви којим другим начином могаше ући у славу евоју. И то јепо свом Васкрсењу учинио. Он им је не само све сумње уништио, него их је и тако савршено уверио, да је доиста Онај, за ког се у животу свом издаваше, да су Аностоли од тог доба за своју најсветију дужност сматрали, цео остатак живота свог његовој служби посветити и све за њега жртвовати. И то уверење о Исусу као Сину Божијем и ос-новатељу св. православне вере било је код Апостола од Васкрсења до Вазнесења непомућено, али тада се збунише они одласком и тек но силаску св. Духа, којег им Спаситељ ради нросвете посла, новрати се неко време поколебано уверење њихово. Но и ако еванђелска новест доказује, да је св. Дух по одласку Христа Спаситеља збуњене Апостоле просветлио и оснажио, ипак треба Васкрсење Христово за главан основ распрострањења божанствене науке сматрати; јер да није Он васкрсао, нити би се могао по смрти својој Аностолима јављати и настављати их у позиву њиховом, нити би имао божанствене моћи да им ради нросвете и одугаевљења пои.ље Духа истинс г, који од Оца исходи, и тим поврати добро уверење, које је на кратко време забуном поколебано било. До Вазнесења дакле Христом Спаситељем у свом уверењу одржани и за тим св. Духом просвећени нознаваху Апостоли свој позив тачно. Они беху тврдо уверени, да су као учитељи света определ>ени на борбу против сујеверијаи многобонггва и на распросграњење Богоштовља,

добродетељи и честитости међу свима народима познатога света. Они тада испуњаваху своју важну задаћу са сваком готовошћу. Неустрашиво и с презирањем сваке опасности повратише се из Галилеје у Јерусалим — у ону исту варош, где Госиод њихов распет беше и сведочаху јавно нред великим мноштвом народа, да је Бог Исуса распетог из мртвих васкрсао и тим га за Господа и Христа, од којег се право спасење очекивати може, објавио. А кад им првосвештеници и поглавари народни забрањиваху о Исусу јавно говориги, тада беше ово њихов одговор: „Судите, је ли право пред Богом, да вас већма слушамо, него ли Бога? Јер ми не можемо а да не говоримо о оном, гато видесмо и чусмо". (Дела Апост. Гл. 4. Ст. 19—20.) Они делагае дакле на распрострањењу божанствене науке неуморно и непрестано и скупигае у Јерусалиму дружину, која Бога по прописима Исусовим духом и истином поштоваше. Они напредоваше постепено и основаше Христијанске онгатине не само у Јудејској земљи, него скоро у свима пределима римскога царства. Они проповедагае верозакон, који способностима и потребама свију народа одговара, и тако предузеше дело, које највећим мудрацима тешко бегае, радоваше се срећном напредовању своме, и постадсше носле Искупитеља највећи добротворн човечанства. Тако важне беху последице Васкрсења Христова за његове поштоватеље и нриврженике, који Га ире смрти познаваху, а поглавито за његове Апостоле. Али су оне важне и за нас све, и то је нредмет, о ком ћу у кратко беседити сад: Из наведеног види се прво, да се Васкрсењу Христовом оснивање и увађање Христијанства нриписати има. Јер да се Исус по смрти није ученицима и Аностолима јавио, предрасуду њихову унигатио и у том их поучио, гато им је као будућим његовим заступницима нужно било знати, а за тим и св. Духа послао, који их је просветио; какве би се последице изродиле ? Не би било Христијанства на свету; спаситељна наука Христова остала би нам ненозната; ми бисмо били све до данагањег дана или јудејским сујеверјем или идолопоклонством заражени; повест Исусова или би се са свим заборавила, или би еамо толико о Њему знали, да је Он као човек од високог знања и особитог карактера нокугаај учинио да свој са свим развраћен, сујеверан и норочан народ ноправи, но да му је поку-