Српски сион

Б р . 18.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 279.

шај безусиешан остао и Он на нослетку беснилу и пакости својих жестоких и моћних непријатеља подлећи морао. Јер кад би Христос у гробу остао, зар би у стању били његови тада са свим остављени и у свом очекивању преварени ученици предузети, што су у тако великим оиасностима предузели? Како би могли непросвећени науку проповедати, коју ни сами још довољно схвагили нису? Како би се смели усудити, да распетог Јудеја за сина Божија — за основатеља бољег верозакона прогласе? Својим рибарским мрежама, својим негдашњим занатима повратили би се они; јадиковали би о несрећи незаборављеног учитеља свог, па и о евојој сопственој у миру и тишини; оиомињали би се можда још каткад на Његову изврсну поуку, на његов леп пример; али тако важно — ванредно тешко дело, као што је освивање и ширење Христове веронауке, не би се они никад предузети усудили. Ни један човек на свету не би знао, дакле на жалост ни ми не би знали, чему је Исус учио. Ако дакле важност нашег верозакона ценити знамо, радоваћемо се, што је Исус из мртвих васкрсао и по Васкрсењу Свом наредбу учинио, да Његова наука у целом свету уведена и распрострањена буде. Радоваћемо се, што је превелико и преважно дело Његово не само кроз Апостоле настављено, него се и до данашњег дана продужује, и што су православно-свештеничка свештеничка звања основана, која се од толико столећа одржаше, а која ће се, као што се поуздано надати можемо, одржати и до краја света. Међу осталим последицама Васкрсења Христова налази се као једна од најважнијих и најспасоноснијих још и нада, по којој се и ми сонственој бесмртности и бољем животу по смрти својој поуздано надати можемо. А то будуће вечно трајање духа желише у свима временима добри и честити људи, и мудри мужеви старога доба доказиваху бесмртност душе с разлозима; али већи број истих оскудеваше у чврстом, над сваком сумњом узвишеном уверењу. Само један Исус нредаваше ту важну, утешну науку не као умствовање него као необориву

извесну истину у име Бога оца свога. На треба да смо уверени, да и нама вшпе блаженство после овог живота претстоји, ако се верни добродетељи но узвишеном примеру јИсусовом за то блаженство приправимо. „Христос уста из мртвих", пише Апостол Павле, „и би новина онима, који умреше", његови верни поштоватељи следоваће му. ([. посл. Кор. Гл. 15. Ст. 20) „Ако верујемо, да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне, који су умрли у Исусу довести с њим". (I. посл. Сол. Гл. 4. Ст. 14.) Васкрсењем и узвишењем избављена је невиност Његова и светост и правда Божија показала се у највећеј својој сјајности. А из овог можемо закључитл, да увређена невиност на иослетку неће подлећи, да завист и злоба не ће никад победу одржати, него да ће и добро и зло у своје време праведну наплату примити. Како је дивна и утешна преважна истина та! Порочан грешник, који зла дела чини, дрхће пред њом, а праведник, који добра дела чини, треба да јој се срдачно радује ! Сећање на ту истину треба дакледа нас побуди и оснажи, да се прогив порока, греха и злих склоности боримо, да их победимо и сваку своју дужност, ма како тешка била, по најбољем могућству свом испунимо! Сећање на ту истину треба да нас побуди и оснажи, да но заповести Христа Спаситеља љубимо Бога свим срцем, свом душом, свима мислима и свом крепошћу својом, а ближњега евога као сами себе и да другом не чинимо, што себи не желимо! А ако тако ноступамо и веру и добру савест до краја земнога бића сачувамо, онда можемо будућност мирно очекивати. Без икаквог етраха приближићемо се смрти и оназићемо иостепено телесно опадање без плашљиве забуне. Јер је Исус смртп снагу одузео и гробницу у мир и иоко.ј за своје верне иретворио. Ми можемо дакле час смрти за крај борбе, за почетак бољег, далеко савршенијег живота сматрати. Па зар би нас номисао на таку красну промену могла устрашити? То не, Љ. Хр, него на против, мирно и весело треба да јој на сусрет идемо и у очекивању небесне награде да ускликнемо: „хвала Богу, који нам дарова победу Господем нашим Исусом Христом". (I. посл. Кор. Гл. 15. Ст. 57.) Амин.