Српски сион

Б р . 40.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 647.

према Бзему, да би се иодражавајући Христу. размшиљајући о Христу. уподобили Христу и живили једним духом с Госнодем. У тој служби особа пастира као да ишчезава. Онп су само вође и васпитачи дјеце, привремени надзорници. Они преподају истину, низводе благодат, али од Христа и Христову; они нрнводе вјер не Хрис/гу, но сами стоје као на страни, да не би собом као заграђивали и засјењавалп лице Христово, да би погледп вјерних падали на Христа а не заустављали се на њима. „Кто ес г«х ; кто Лиолли»сх; — пише апостол Павлс коринтским хришћанпма, — они точ Т кј сл^жителТе, илднже к-ћровлст«, и кол\8ждо икожј 1"дк дл де . Лзч нлслдиул, Иполлшсг илпои, Сгх же козрлсти: Т-кмже ни илслждлаи естк ч го, н н пдплаан . но козрлфлљи Вгж'\ (I Кор. 3. 5—7). Отуда се добива слобода вјерујућих у Христа, синовска смјелост према Вогу и благодатно високо нросвјећење и разумијевање; а тиме се одређују дужни одношаји настве према својим пастирима; прави хришћани нокоравају се пастирима, поштују их и љубе ради Христа и у Христу; владају се но њихову учењу, примају нли одбацују њнхову наставу у вјери опет ради Христа и у Христу, а не обратно, да но пастпрпма в Ј е РУЈУ У Христа, ради пастира да се покоравају Христу, иоштују Га и љубе, као што се то развило у латинској цркви. Тамо је римски епископ, — у коме ми видимо само високо јерархичко лице, но благодати свештенства раван свима еписконима, а по саборским канонима најстарији и први у скуну виших јерарха. стао између Христа и Цркве, као неко особито лице и као јединствено по благодати свештенства, по јединству Вожанством и по пуноћи Хрпстове власти. Он представља собом средиште за потчињене му иастире; њихова служба треба да се у том састоји, да ириводе верне к њему, упућујућп их на безусловну послушност његову учењу и на ревност за његову славу и власт на земљи. Папа стоји увијек као носредник између Христа и цркве,- црква вјерује његовом вјером, живи и ради благодаћу, која из њега излази. Усљед тога

налазимо код њих : мјесто слободе у Христу — безусловну нокорност земаљскому иастирству, — мјесто благодатног схваћања — вјечно дјетињство вјерних, мјесто слободнога и разумнога убјеђења у истини — снољашњи мир на уображеном авторитету врховнога и неногрјешивога учитеља вјере. Да ми ништа не тумачимо нити шта мијењамо у тим одношајима види се отуда што но учењу латина „папа суди свима, а њему не може нико судити", што је „он лично непогрјешив и стоји над васеленским саборима", а тим се руши, по нравославному схваћању, битни поредак одношаја између пастира и пастве. Ми. иравославни, нризнајемо за стално, да је васеленска православна истина, ко.ја постоји у свијести вјерујућих чланова цркве, објективна, за коју вјерни знају и која их руководн у дјелу спасења. Та истиеа налази се у св. Ппсму, у одредбама васеленских сабора, у списима богомудрих отаца и у живом учењу и исповпједању цркве. Пастири и учитељи цркве проповиједају и тумаче само оно, што се налази у тој истини, а гвјетовњаци примају само оно, што се слаже с том истином. На тај начин, у цркви нравославној учигељи вјере не могу учити ништа што се не слаже с учењем православне цркве, а свјетовњаци не примају ништа такова, што би протусловило том учењу или се не би с њим слагало. Тако, на основу те васеленске истине, која лежи у свијести цркве, у међусобном одношају свјетовњака и пастира цркве претпоставља се у првом реду неки извјестни дио духовне самосталностн, а нри том — слобода, а уз слободу, као што се само од себе разумије, повјерење и љубав. А на том темељу свјетовњаци имају морално право прекпнути молитвено онћење с лажним пастирима — учитељима, али немају права на канонички суд и осуђење, које не нрипада свјетовњацима, већ пастирима, — немају нрава прекидати ни црквене свезе, док у најкраћем времену иастири-судије не нађу основа на то у учењу цркве; (т. ј. ако се по суду пастпра, онај пастир, који се окрпвљује због лажног учења, не пронађе кривим онда наства постаје кривом због