Српски сион

О тр . 648.

„СРИСКИ сион.«

Б р . 40.

тога, што је тврдокорна у свом црквеном отуђењу с њим). А на тој васеленској нстини и оснива се суд васеленских сабора над вишим јерархијским особама, не искључујући ни папе, што су врло јасно и снажно изразили источни патријарси у окружној посланици, писаној свима источним православним хришћанима, поводом позива папе Пија IX. на вагикански сабор. Они писаху: „Они исти св. оци наши које нам са особитим уважењем еабраја блаженство његово као свјетила и учитеље самога за пада, позивајући нас да их слиједимо, уче нас, да ми не судимо о православљу по пријестолу, већ о самом пријестолу и ономе ко сједи на пријестолу — на основу бо жаственога писма, саборних иравила и одређења, и на основу вјере, која се свима проповиједала, т. ј. на основу ненрекидног православног учења (цркве). Тако су судили и осудили Сабором Оци наши Хонорија, папу римскога, и Диоскора, папу александријскога, и Македонија и Несторија, патријархе цариградске, и Петра

КнаФеја, пагријарха антиохијског и т. д. Јер, ако је по св писму, и сама „мерзсстк запаст-ћнТд сгоАла на лгћст-ћ ст-ћлда'' (Дан. 9, 27.; Мат, 24. 15.). то зашто новотарије и јереси не би могле бити на светом мјесту?" (стр. 18.). у римској су цркви ти здрави иојмови извраћени, а одношаји промијењени: тамо пана, ио казивању те исте окружне посланице, „не украшава свој пријестол апостолским исповиједањем, већ се труди, да апостолским пријестолом потврди евоје достојанство, а достојанством — своје исповиједање" (стр. 16.). Отуда је сасвим јасно, да би ми, нримивши латннски догмат о главенству напином, скроз изврнули нормалне црквене одношаје свјетовњака према пастирима и нрема невидљивој ГлавиХристу Спаситељу, који управља црквом. Наши назори и латински тако су противни једни другима, да би она страна која би хтјела примпти назоре противне стране, морала за стално измијенити цијело црквено устројство свог ЖИВОта (Наотавиће ее.)

Ј0П1 НЕШТО Ј ПОГЛЕДУ ПОВРАТКА И ОЖИВОТВОРЕЊА СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ ПАТРОНЛТЛ за уређење свештеничке дотације. (Свршетак.)

Број 2251. Славном солгабировату у Ченеју. Светозар Петровић, бивши правосл. парох Кечански, поднео је звању молбеницу од 7. септембра 1888. године у погледу утеривања парохијала, који се на лази код његовнх верних р. Кече. С тога сам 7. септем. 1888. год. под бр. 29.320 у мом писму дао то упутство славној титули, да са овом молбом према ностоје ћим правилима у вашем делокругу ноступи. Овим мојим писмом одређену егзекуцију усљед уметнуте молбе Викентија Микшића и другова од 1888. год. 10. окт. под бр. 32 538 одредио сам држати је ин суспензо до даљег наређења. Међу тим под бројевима 33.964. и 38.212. по ново одређену егзекуцију на основу брзојавне молбе у нрављене на кр. уг. министарство бого-

части и јавне иаставе од Викентија Микшића и другова, именовано министарство под бројевима 50.515 ех 1888. и 12.493. ех 1889. год одредило је држати ин суспензо. Поштоје пак Велико-Сибињска митрополитска консисторија у својој потпуној седници од 24. августа 1890 год. под бројем 121. М. исказ рештанције са клаузулом одобрења снабдела, уз издавање комуниката, позивам сл. солгабироват. да у приложеном и са клаузулом највише црквене власти снабдевеном исказу налазећу се рештанцију од дужника по постојећим правилима утера. За одређење утерања потраживања по праву за доказ служи и то, што по нагпих старих закона и наредаба испуњавање дације не сттереЉјје лице него сесију. И баш за то са оваком дацијом оптерећене сесије, повре