Српски сион

Б р . 40.

С тр . 649.

мени притежатељ, на сесијама лежеће ноновске пристојбе, као терег дужан је сно сити. Баш сљед тога не може чинити до каза и основе против испуњавања дужно сти „припадање другој вери " Парохијал чини највећи део дотације нравославног свештенства. Пристојбе свештенства пак успоставиле су се о црквеним посегама (сапогпса ујзцапо) између црквене власти, патрона и општипе свагда уз нрисуство полптичне власти. Код успоетављења ове, свагда био је меродаван број сесија, и на ове — а не на лица поседника спадају они терети, који чине ноновске пристојбе. Пошто пак погодбе о црквеним посетама о исностављању ионовских пристојаба са чињавају двострани уговор, новремени нритежатељи ових сесија дужни су на њој постојеће терете све дотле сносити, докле се двострани уговор заједничком одлуком не промени. 0 чему сл. солгабироваг с' позивом извешћујем, да о ноступку своме мени таки извештај поднесе. У Вел. Беч кереку 24 јануара 1891. Ј ^онаји с. р. краљ. саветнпк, поджупан Број 3275. ех 1891. Нреузвишеном кр. уг. Министарству богочасти и јавне наставе у Будимиешши. С позивом на милостиву наредбу од 18. дец. 1890 г. бр 55.837. част ми је у ствари парохијала Кечанског од Викентија Микшића и заинтересованих другова му поднесену молбеницу са прилозима уједно најпонизније подастрети. Уједно част ми је јавити, да је Велико-Сибињска митрополитска консисторија у својој иотпуној седници држаној 24. авгу ста 1890. год п г >д бр 121. исказе ресга са клаузулом одобрења снабдела, сљед тога узевши у обзир Ваше Преузвишености милостиву наредбу од 18. априла 1890 год. бр. 12.493 одредио сам 24 ја нуара т. г бр 2251 утерање рестанције парохијала. Пошто су се данас Викентије Микшић и другови брзојавном молбом на ме обратили, да утерање рестанције ин суспензо држим дотле, док на сад Вашој Преузвишености ноднесену молбеницу им односећа се милостива наредба не нриспе, данашњим даном сам под бр. 3877. егзекуцију обуставио. У Вел. Бечкереку

5 Фебруара 1891. г. Ронаји, с р. кр. саветпик, поджупан. Славно уредништво ! Ја мислим да саме те наредбе доказују нам доста извевесно наше чраво на иравославни иашро нат, и да оживотворење овог сада зависи само од нас т. ј. од славног Сабора. Зависи даље од нас, хоћемо ли и на даље нрекрштеним рукама гледати, како због наше немарљивости очевидно пропа да света мајка црква православна, пли ћемо ]ој у помоћ притећи у 12-томчасу, да је избавимо да је подигнемо из гроба и да јој осигурамо вечни живот ч егзи стенцију иушем оживошворења иашрта• та. Треба ли нам иоред небројних закопа већи доказ од горе наведених наре даба онда, када на основу овик киша полптична власт — једна жунанија — припознаје и изриче : да иснуњавање дога ције свештенства не оишереЛује лице него сесију и тако са овом дацнјом оптерећене сесије иовремени нритежатељ — на сесијама лежеће поповске нристојбе, као шерет дужан је сносити. Дакле нам до каза сама жупанија, да нам ностоји нраво нравославног патроната Нема сумње, да једна жупанија пре него што би изрекла то. за цело је темељно проучила све оне наредбе, одлуке и законе, на којима се оснива наше „ ира во иатроната,^ и тако сама жупанија нам даје повода и каже нам: ,, ишшише га %е вам се дати ; куцните и ошворнЛе вам се." Даље пак, да видимо каквог је мњења о нраву патроната један од ошменијих свештеника, један од оних, који као правник за цело има потпуно знање нравно, а као бивши консисторијални бележник и административно: „Пре свега морам Вам изјавити, да је „Ваше подузеће без сумње сваке похва„ле досгојно, и цел заиста илеменита, јер „кад би се постигло да се упитни пагро„нат оснује. нема сумње, да би се тиме г не само свештенству нашем гзистенцнја „за сва времена осигурала, већ би се п „народу нашем велика материјална олак „шица иружила, јер — на жалост — при„знати морамо: да нам народ наш мате„ријалпо не нанреду е, већ на против на