Српски сион

С тр . 692.

„СРПСКИ СИОН."

Бр 43.

борских и похвалне изразе богослужбеиих књига треба носматратн и судити но др квеним правилима, као црквеним законима по којима је црква живила и одређивали се међусобни одношаји архипастира, а никако не обратно. Ми и радимо тако, а латински богослови, као и у свему, раде проти том здравом правилу. Кад они не примају тога правила, то се ми не можемо нигда с њима договорити. Врло нам је жао, што је г. Соловјев пошао њиховим путем. Но код њега се ипак опажа више досљедности, него код самих паписта. У својим списима он јасно исказује своју сумњу у једномишље сабора, па и васионских, те с тога у свом уводу оштро осуђуте рад сабора II., IV., и VI. и Трулскога иешо-шесшога. Кад је на тај начин осуђен сами нринцип васионских сабора, онда, нема сумње, не може бити ни го вора о нашем више наведеном приеципу — да се суди о похвалним узгласима по саборским правилима. Но је ли то праведно ? А што се тиче IV вас сабора морамо рећи, да је историја овога сабора код нас изложена доставјерно и његова свједоџба у корист највиших права римскога епископа оцијењена је што је могуће праведније. С наше стране додајемо само то, да је васионска црква увијек с пајвећим поштовањем гледала на пастире, кад год су они устајали проти јереси као чувари васионске истине и у својим снисима бијаху израз васионског православља, носиоци васионске истине, уста васионске цркве. Тако је поштовала и поштује велике чу варе православља : светог Атанасија Александријског, светог Василија Кесарије Кападокијске, Григорија Назијанзина и Ки рила Александријскога; тако је иоштовала и поштује и св. Лава I., папу рпмског, који је пружио источној цркви велику иомоћ у борби с Евтихијанима. У особи овога напе сретно се спојила и чистоћа православља и величина катедре. Врло је појмљиво, зашто су оци халкидонскога сабора врло похвално прнмили исповијед светога Лава, но та похвала тек је онда изречена, кад је иосебна комисија, од 200 најмудријих отаца сабора, нрегледала на-

ведено исиоведање, и по слову и по смислу, и дала тисмено увјере/ње о томе, да је оно иравославно. Само послије шаквог увјерења, а никако не за то, што је то била посланица папина оци кликнуше: „То је — вјера отаца! То је вјера апостолска! То говори Петар устима Лава" и т. д. Источни патријарси у својој „Окружној Посланици" оцијенише по достојанству позив папе Пија IX. на IV. вас. сабор и свом истраживању додадоше као закључак : „Ако његову блаженству буде угодно послати што таква, што 200 св. отаца испитавши и расудивши нађу да се слаже с пређашњпм саборима. то и сад, велимо ми, може чути и од нас грјешних, не само ријечи: „Петар је рекао то," или што друго, што треба уважити, већ и такве ријечи: „нека се целује св. десница, која убриса сузе саборне цркве" (стр, 31—32). Од свију приговора нротив врховенства папе ио божансшвеному а не по каноничкому праву, г. Соловјев не могаше пустити с ока један веома важан приговор, а на име: на који је начин власт апосто ла Петра прелазила и прелази на римске епископе. Ми велимо: кад би сваки папа, умирући, сам рукополагао свога нрејемника — то би било појмљиво: слиједећи папа добио би своју власт од предходника; таквим прејемством ствар би ее разјаснила са свим једноставно Но то прејемство не постоји. Како да се разјасни успостава власти, која се гаси смрћу сваког папе? Која црквена власт може дати достојанство, које сама нема, нити има пуномоћи од озго, да с њом располаже, а то за то, што то достојанство нрииада искљу чиво једно^ особи, док живи. Тај приговор, понављамо, врло је важан, што се њиме поткопава теоријаумишљено-божанствене установе папства. У самој ствари, у цркви су установљене св. тајне, као видљива средства за саопћавање вјернима благодати Духа светога, утановљена су и свештена лица, као извршитељи тајана; сва посвећења на разне степене свештенства свршавају се богоустановље.шм поретком кроз рукоположење и молитве; иа како се то догодило, да за јединствен, искључиви, основни и, како да кажемо,