Српски сион

Бр. 48.

„СРПСКИ СИОН. 11

С тр . 693.

изворни степен свештенства — за посвећење пане и ради саопћења необичних пуномоћи, не постоје никакве установе, никакве тајне, никакав спољашњи знак и никаква средства ? Што паписте не виде неједиакости у самом крунисању пана, то се лако тумачи њиховом хиљадугодишњом навиком и слијепом ревности. Али се ми чудимо г. Соловјеву, како он као човјек у одношају према папизму странац и, тако рећи, новајлија, може бити тако лакоуман према томе питању. Он нише да је задаћа историје да одговори на то нитање, а историја не имајући докумената (?!) не може се ријешити научним начином (з1с!) (ра^. 158—159), и за тим багателишући важаост самога питања — о начину предаје, приписује га чисшо човјечијо] сшрани цркве и придаје му значење другостеиено (ра^. 160—161). Тако просто и лако могу се ријешити сва могућа питања, али у таком случају не ћемо ми доћи никада до истине и ни у чем не ћемо се сложити с папистама. Међу тим ствар би се разјаснила са свим једноставно и не би требало чекати неизвесних докумената, кад би се г. Соловјев обратио источној цркви и ироучио, како се у њој предаје виша власт патрпјарха. Патријарх је, по схваћању источних, слава своје иомјестне цркве у смислу нравственом н каноничком. и као такав у заједници са својим св, синодом суди потчињене му епископе и митронолите. Пита се : ко му је дао такову власт ? Одговарамо : виша од њега власт, а на име — сабор епискона, као највиша инстанција црквене власти. Н>ега бира сабор, посвећује и за тим, у случају да падне у јерес или у какве антиканоничке ствари, суди и свргава (пр. 1. III. в. саб.). Тај древни и свеопћи поредак постојао је и у цркви римској ; но од времена, како су се иапе изванредно уз висиле, како се утврдило лажно мњење, да „пана суди свима, а њему не може нико су ити," да је „он и над васионским саборима," — римски бирачи остадоше само код једног права да бирају папу, а право — да му се суди у случају да погријеши, уништише. Тако се разви онај ненормални и незаконити норедак ствари:

сабор највиших сановника римске цркве ствара власт, које сам не има, даје изабраному божанствене пуномоћи, којих сам не има, једном речи — нижа власт ствара за себе вишу. — Са стране папа то нарушење корените и апостолске установе саборне власти, као врховне у цркви, јест присвајање власти, која му не припада, или иначе — узурлација. Таквим незаконнтим поступком на ново се осуђује измјена каноничких права, које сами сабори утврднше и предаше папи, иравом божанственим, које као да је дато од самога Господа. Да је Господ сам установио највишу власт у једном лицу, он би без сумње установио и тајну за то. Тако латинска црква сама себе изобличава својим новотаријама, што г. Соловјев нити је примјетио нити је хтио примјетити. IV. Четврто средство за изобличење заблуде, имамо ми у самим заблудама. Скоро двије хиљаде година устаје дух лажи иротпв Христове истине и за то вријеме врло је јасно показао свој карактер у раду и своје начине обмане. Скупивши уједно све јереси и сваковрсна расколничка лажна учења, која су постојала и која још иостоје, ми можемо са свим достојно показати слиједеће двије особине у сваком лажном учењу: прво — искључивосш, а друго — софизам. Разјаснимо то. 1.) 0 искључпвости пише св Иринеј овако: „Јерес долази од грчке ријечи и значи г^збор , јер јеретик бира оно уче ње, које измисли или ирими са стране. С тога и вели апостол, да је јеретик са■ мо-осуђен. Наши автори, наши писци јесу аиостоли Господњи, који нијесу сами од себе нигата измишљали нити изабралп, већ су предали вјерно цијелом свијету ону науку, коју прнмише од Исуса Христа. С тога, кад би и „аггл% с% нвсе влагок-ћстилж друго јеванђеље анЛдели да в!?детх" (Гал. 1 — 8). И баш то учење, које предаше а постоли, и јест православно; оно је потнуна истина, која се почиње са учењем о Пресветој Тројици а завршује носледњом судбом свијета и човјека. Од те пот-