Српски сион

Стр. С94

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 43.

пуне пстине не треба нпшта ни одузети ни додавати. Такву важност нма право славни Нпкео-цариградски символ. Све нстине, које се у њему садрже, нодједнако су неопходне. Но јерес руши ту пуноћу и ту једнакост; она има скроз једну ма коју средишну тачку у своме вјероучењу, на којој почива сва состема н којом се опредељује н.ен карактер. Та ко је било у древним Јересима, а то се продужава и у најновпјем лажном учењу. Тако, јерес Аријева састојала се у једној изреци: „Син је створен а није рођен. Господ Ме створи за почетак путова својих." Македоније је исто тако мудровао лажно о Духу Светом. Несторије је раздијелио природе у Христу, Евтихмје — па против слио их је у једно. Таква искључивост јавља се и у најновијим лажним учењима. Тако, у учењу паппста с Фор • малне стране искључивом тачком служи учење о главенству папину. а с материјалне стране -— РШс^ие. Код протестана • та ■— с Формалне стране свето Писмо, као једини извор вјероучења, а с мате ријалне — онравдање само вјером. Слична искључивост опажа се и код мањих секташа и код раоколника. Та искључивост јест болесш духа своје врсте Под упливом те болести, лажномудрујући имају уши да чују, иа не чују, имају очи да виде, па не виде. Како из св. Писма, тако и из списа црквених писаца, они виде и изабиру само оно, што њиховој искључивости иде у прилог, што им годи, што им се допада. Тиме се разјашњује и иојава, као што је распростпрање Јеванђеља с подвученим текстоI. ша, који иду у прилог лажном учењу. Код заштитника лажног учења та искљу чивост постаје фанашмзмом, т. ј. слијепом ревношћу за лаж и неодољивом мржњом према туђим мњењима.

Г. Соловјев потпуно је усвојно искључивост папизма. Главеиство папе у латинском смислу. то је за њега догмат, необориви Факт Латински догмат РШо^ие проту мачио ј ■ он шта више дијалектичким путем процеса, исто тако и догмат о Пресветој Дјеви. Усвојивши та лажна учења и бранећи их од православнпх полемиста. он се усуђује поновити језуитске измишљотине, које су раније пронађене, као да се суштина пашег православља састоји само у одрицању. Он пише: „Лажно православље наше богословске школе — само су самовољна одрицања, која ионикоше и подржавају се једном политиком : Син божји не судјелује у божанственом поретку исхођења Духа Светога. Света Дјева није била непорочна од нрвог момента свог бића. Примат јурисдикције не припада римскому престолу и папа не има догматичког авторитета пастира и учитеља васионске цркве. Таква су главна одрицања. Ту је довољно примјетити, да, прво, та одрицања не добише ннкакве санкције п не ослањају се ни на какав црквени авторитет, који би био признат за обвезан и неногријешив са стране свију православних. Никакав васионски сабор ннје судно нити осудио католичког учења, које анатемишу наши полемисте, и кад нам нуде ту нову врсту богословља као право учење васионске цркве, ми не можемо да не видимо у њему нрекомјерног присвајања, које је последица незнања и одурне вјере Друго, јасно је, да то лажно нравославље може исто тако као и прво послужитипозитивном основу „руске идеје"... Све наше „православље" —- обраћа се он к нама — јест на тај начин у основи само народнн протест против свјетске власти папине." (р. 18—20) (Наставиће се.)