Српски сион

Б р . 43

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 695.

ШТЛ СМЕ — ШТЛ НЕ СМЕ ВИТИ ?

|| в. православна црква даје браку »ж* ^ духовни значај на основу његове ^ етнчке дељи и уврстила га је међу ^ своје тајне. Место. где се брак као тајна новог завета има обавпти, јесте црква и само се у ванредним случајевима дозвољава ван ње. Почем православна наука сматра брак за свегатени обред божанске установе т. ј. за тајну, — према том и свештеника држи за вргаиоца ове тајне. Нагаа св. прав. црква нризнаје као законит онај брак, к'!Ји је — по извргаивању свију захтеваних предуслова — у њеном загрљају, а но њеним св. обредпма, јавно пред сведоцима — благословом православпог свегатеника обављен. Као гато се види, за правилно склапање св. тајне брака захтева се, да су отклоњене све брачне сметње, да је у православној цркви — њеном установом — иред сведоцима и благословом нравославног пресвитера спро веден; иначе сваки други брак сматра се као тајни (та1птопшт с1аисЈезНпит), који канони пајодлучније осуђују и поричу му правоваљаност. Занитаће се неко : па у чему греши данагање свештенство? Зар они ову свету тајну не обављају у цркви или ваљда не сматрају себе за вршиоце исте, или да нису одступили у ком погледу од светих обреда? Ни једно — ни друго, . . . тако далеко већ нису смели занћи; но ипак и ово, у чему су одстунили, иенравилно је и не би смело да буде ; , . . а то је у погледу каквоће сведока, који при венчању морају бити. Какове сведоке виђамо при венчању? Већином малу и неразумну децу. Ма да црквено ираво захтева да сведок мора бити пунољетан и мора имати сва она својства, која се у онште од сведока захтевају при сваком јавном уговору. Виднмо, колико иде овом у ирилог 131-во правило картагенског сабора, које гласи: Ради сведочења не треба прнпуштати као сведока у ошите никог од оних, у погледу

Пише Марковић-Ердељан, свештенички кандидат. (Наставак.) којпх је установљено, да се ни као тужиоци не ирима.ју и т. д., а при крају : сведоџба пак једнога, који није до стигао четрнаесгу годину живота. не може се примати. То је у погледу малољетних сведока; а за тим: Строго се забрањује, да жене сведоче прн вепчању. — По речпма ап. Павла женама за време богослужења ваља ћутати и слугааги — као што п сам закон каже, — а ако им је гато нотребно да науче, нека код куће мужеве своје питају. Без разлике свн грегае против ових правпла, а пз узрока тог, што се то већ увукло као некп обичај ; а нами је свима добро нознато, како се обнчај тешком муком пскорењује из нашег народа и да он радо истоветује обичај са законом. Кад узмемо потоње речи у обзпр, те пм још иридодамо, да је тај обичај отео маха код њихових прејемника, . . онда нам у први мах са свим оправдани пзгледају; ал' им се нпак са правом може пребацити за њпхову немарност, коју су и овом приликом засведочили према наређењима св. васељенских сабора и св. отаца. Истина је и то, да бн мало тугаљиво било, кад би сад једаи по један иочео те непотребне обичаје са црквеним установама замењивати, али „слога и брда нренаша", па су тако и они требали потражити у братској љубави и споразуму сретнпјег излаза. . . . Не би за ово потребан био сабор помесних цркава, а још мање васељенски, којп и онако з^ог запетог политичког одногааја тегако да би се могао састати, . . . већ би за то довољан био и скуп свегатенпка једне околине или боље рећи једног протопресвитерата, и то једиио тога ради, да се не би само поједини заузпмали, а остали злоупотребљавали њихово предузеће. Разуме се, да претпостављам, да бн се на братском збору и договору споразумсли, а за тим сви слошки у једап мах почели се нрпдржавати св. канона. (Наставиће се.)