Српски сион

С ТР. 734.

„СРПКИ

СИОН."

Б Р. 45.

шла три месеца, као и о походу гроба добротвора друштвеног иок. Николе Кнежевића, учитеља у Шурјану, који је конвикту завештао 6000 <1>ор. Прочитана су имена нових оснивача, потпомагача и добротвора друштвених, и одлучено је, да се о идућој годишњој скунштини прпреди нарастос добротвору Николи Кнежевићу и свима упокојеним добротворима и члановима друштвеним. Уједно је наређепо, да се набаве слике добротвора живих и покојних, те да се чувају за пример и углед питомцима и потоњим члановима. -— (Српоко академоко друштво „Страисилово" у Грацу) конститујисало се на скупштини својој 12. октобра о. г. овако: Председник је друштву Милан Јовановић, философ ; подпредседник Томо Биримиша, правник; I. тајник Каменко Суботић, философ ; II. тајник Душан Миљковић, медицинар ; благајник Милан Јојкић, медицинар ; књижничар Душан Николајевић, правник; одборници: Никола Пајић, медицинар, Арсен Видак, мед., и Ђура Петрановић, мед.; заменици : Ђорђе Дада и Милан Димитријевић, медицинари. Ч 2 Т 7 Л> &.*) — (ј Платон, митрополит кијевски и плички) преминуо је 1. октобра о. г. у Кијеву у 89-ој години живота свога. Он је био један од најпонуларнијих и најзаслужнијих архијереја у Русији. Родио се г. 1803. у селу Погорјелом, у тверској гувернији, где му је отац био свештеник. У световном стању звао се Никола Ивановић Городецки. Духовну семинарију свршио је у Тверу г. 1823; а духовну академију у Петрограду г. 1827, из које је изишао са степеном магистра богословије. По свршеној дух. академији постао је одмах учитељем на орловској дух. семинарији, а г. 1829. премештен је заироФесора на иетроградску духовну академију, где је први почео предавати богословске науке на руском језику. Год. 1830. примио је чин калуђерски у Александро-Невском манастиру, а идуће године произведен је за архимандрита и постао је ин спектором петроградске духовне академије, чланом одбора духовне цензуре и уредником „Христијанскога Чтенија." Те исте године поводом

*) Да бисмо могли у овој рубрици достојно испратити на онај свет сваког преминулог свештсника, молимо леио пријатеље овога листа, да нам саопште смртне случајеве, који се догоде и да нанишу по коју реч из живота дотичног покојника.

голере држао је проповед, која је учинила такав утисак у Петрограду, да је цар Никола хтео да је прочита, и кад ју је прочитао, рекао је тадашњем митрополиту: „треба обратити пажњу на младога проповедника". Године 1837. постао је ректор костромске семинарије; одакле је прешао у Вилну, и то онда, кад се у том крају два милијона унијата вратило у крило православне цркве заједно са митронолитом Јосифом Симашком. Тај догађај био је знаменит у животу Платоновом. Ту он постаје епискоиом г. 1843. и као викар литавски био је десна рука митронолита Симашка. Год. 1848. посаао је епископ у Риги, међу Немцима и лутеранима; а г. 1850. постављен је за архиепископа ришког. Ту је он иостигао велика успеха и славе, јер је у том прибалтичком крају утврдио и раширио нравославље. Год. 1867. премештен је у Новочеркаск на катедру архиегшскопа донског, где је био до 1877. године; и ту је Платон стекао заслуга апостолским радом међу Калмуцима. Год. 1877. прешао је у Одесу на столицу архиенископа Херзонскога, одакле је год. 1882. дошао у Кијево за митронолита кијевског и галичког. У Кијеву славио је митрополит Платон год. 1887. шездесето-годишњицу свога благотворног јавног рада. Пок. Платон био је један од најврснијих говорника. Заслуге су његове огромне по Русију и православље. Он је на све стране ширио просвету, дизао школе, цркве и манастире, водио борбу против руских „старовераца" и других сектаната, а свуд заводио и одржавао ред и мир. — Кад је оно г. 1888. цела Русија прославила 900-годишњи јубилеј примања хришћанства, на тој великој слави заузимао је митрополит Платон прво место и био је душа те знамените светковине; а свечану литургију служио је са два српска митрополита, с митрополитом београдским Михаилом и са митрополитом црногорским МитроФаном, које је он сам себи одабрао у ономе великом збору архијереја. — Митрополит Платон добио је многе награде и одличија за своје велике заслуге и врлине. Имао је готово све ордене, па и орден св. Андрије Првозваног. Митрополит Платон издахнуо је лако, без муке и болова. На дан смрти своје присуствовао је на литургији и причестио се. После литургије одслужен је, по његовој жељи, молебан Магере Божје, а за тим је целивао крст и икону Богородице, окропивши себе освећеном водом,