Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 2.

иосле онаквих комплимената „уставу", глаеају против — „устава". Ево их редом: 1. Јер мисао :;а градњу „устава" није ноникла у сабору и јер одбор 15-рице није имао од сабора мандат за донашање свога предлога. 2. Јер је иницијатива за градњу „устава" дошла од угарског министра. 3. Јер „није ваљало што ново етварати, да се не метне на коцку и оно, што смо већ задобили". 4. Јер су „уставом" „окрњена до сад уживана права народна; јер је одбор нанустио она главна основна начела, на којима је до сад грађена наша народно-црквена автономиј а ". Пођимо редом ових приговора и разлога, да видимо је ли било оправдано и родољубиво отклањати „устав" од сиецијалне дебате. Ас1 1. Мисао о градњи једног статута за све наше автономне одношаје и уређење ових није потекла из сабора од г. 1890, али је она заиста поникла у нашем сабору. 1864/5 је зачета та мисао; 1870. ју је у израђеном операту Др. Милетић предложио, а 1875 сабор је закључио остварити ју, чим се за то околности и прилика пружи. До 1875 није се та мисао могла остварити и ако је она изнашана у конкретним предлозима. Од г. 1875 па до сада та је мисао не нануштена, него чувана и храњена до згодне прилике, па да се оствари. Што се та мисао о једном статуту иије отварила до г. 1875 и до г. 1890, узрок је државна власт. Не испитујући разлоге, ради којих је државна власт пречила остварење те мисли, Факат је, да је спречила. Али, ако је остварење мисли спречено, није тиме поништена и мисао. Бећ само име зачетника њеног, а још више суштина њена, убеђује нас о величини и замашности њеној. А такве мисли, које у себи носе клицу и услове напретка народног, не уништавају се ни једном силом, не престају постојати ни вековима, а још мање временом од 20 и мање година.

И кад данас људи, који се тако радо ране салом имена Милетићева, мисао баш његову одбијају и сузбијају за то, јер није та мисао потекла из сабора 1890, ни од њих, него од сабора 1864/5, 1870 и 75, којих није био члан Др. И. Бучетић, онда тиме само једно доказују, а то је: да су они према тој мисли кепеци, за остварење које они нису нредестинирани. Ако ју ехваћају, на ипак ју сузбијају, онда доказују и своју тесногрудост, показују ситничарску иолитичку математику свога — е§'о, — своје бледо родољубље. Др. Н. Максимовић рекао је, да је одбор 15-рице у закључку сабора од г. 1875, а наиме у закључку: „да ће се првом приликом постарати, да се саборско устројство преустроји тако, како би се права државе са автономним правима српскога народа, могла у склад довести", видио и нашао мандат за ревизију устројства, и да је предлажући сабору „устав" просто извршио закључак сабора 1875. Др. И. Бучетић му је на то одговорио ово: „Апсурдно је и помислити, а камо ли тврдити, да овоме сабору треба од гхрећашњег једног сабора мапдат за измеиу саб. устројства". Даље: „како се може и замислити да један сабор пре 17 година издаје мандат за измену еаб. устројства, једноме одбору, кога ће једап сабор тек после 17 година изаслати. Ако ту има логике, онда има у свачему. Није имао дакле ни саб. одбор, ни одбор 15-рице права, да без нарочитог овлаштења од сабора подноси овамо предлог за уредбу, којом се саб. устројство мења". Др. Бучетић је и овим вицевима и адвокатским соФизмима пожњео код својих нартизана еФекат. Са свим је и право,јер он је ради еФекта и говорио цео свој завршни говор. Али шта ће рећи људи, који не слушају и којима не импонују узвици „живео", нето оно што разум диктује, а срце родољубиво осећа? Рећи ће: Др. Бучетић се спустио „т'в КоЉ", и да је већина сабора пошла за њим, што рекао Др. Медаковић ио немачком песнику, брзо би се сноразумели.