Српски сион

Бг. 2.

„СРПСКИ СИОН." » -

Стр . 25.

Дакле, Др. Вучетић реч мандат схваћа баш буквално. За њега мандат може бнти само иснисан закључак н. ир. „сабор од 1875 г. даје мандат сабору од г. 1892 1? одбору 15-рице, којега ће сабор од г. 1890 изабрати, да мењају сабор. устројство" . . . Кад у г. Др. И. Бучетића закони мишљења и бистроћа схватања тако Фунгирају, кад он не може да се уздигне до мисли, на којој иочива и из које извире тај мандат, него нлива само по речима, и досиже само до исписаног закључка и напира, те, или не може (а то сведоче његови сви говори) или баш неће (то опет дела му сведоче) да појми мисли Др. Максимовића, и дух данашње ситуације, е — онда у оба случаја, нека мује просто!! Др. Максимовић је мислилац, па пије ни чудо, што из његовог уманије иестало оне велике мисли, коју је изустио Др. Милетић. Мисао, тако потребиа, као што је за нас мисао оједном статуту у нашој автономији, даваће за остварење своје мандат нашим саборима и одборима, за донашање и решавање предлога баш о измени саб. устројства, не само на 28, и 17 годинау напр ед, него ће даватн мандат па и императив и саборима и саб. одборимазасвојеостварење све дотле, док не буде остварена. Догика не нознаје законе мишљења, по којима мисли г. Др. И. Бучетић, за то је он и морао у бистрим и духовитим речима Др. Максимовића видети апсурдност и нелогику. А његова нублика, у које је само ухо напрегнуто, у које крв струји а ум спава, и морала је Др. Вучетићу аплаудирати. И г. Др. М. Михајловић иризнаје, да је др. Милетић у два маха подносио нацрте о једном целокупном народно-црквеном уставу. Признао је, да је д о н а ш а њ е таквог једног устава била „општа народна жеља". Дакле? Оно што је др. Милетићу два маха предлагао, то сад ие треба; оно, што је у два маха била оишта народна жеља, иротив тога се дигла данас опозиција.

Оно што је у два маха др. Милетић и општа народна жеља као нотребно за нашу автономију пронашла, а та потреба остаједок год се не задовољи,—за то нема мандата саборски одбор и одбор 15-рице, да предложи сабору! Мисао за такав предмет мора нотећи из сабора, — вели опозиција. Где налази томе доказ и иотврду? У §-у 27. саб. устројства. А шта одређује тај §. 27? Ево: „Устројство сабора може се на сабору само уз дозволу две трећине свих саборских чланова изменити". Опозиција из ових речи извлачи тај смисао, „да и сама замисао о промени устројства мора потицати из инцијативе самог сабора". Пресветли г. Д. Станковић је на то рекао: „ IIо уставним начелима припада право иницијативе и влади и односном репрезентативном телу. У делокруг саб. одбора спада и приирема предлога за саборску расправу, па је саб. одбор по томе властан и без претходног овлаштења од стране сабора чинити предлоге, да се у устројству саборском измени оно, што је за измену. Сматрајући такову измену потребном, саб. одбор је израдио предлог и поднео саб. одбору петнаесторице, изасланом по сабору, да односне уредбе претресе и да сабору предлог поднесе. „Одбор 15-рице узео је елаборат саб. одбора у расправу и учинио је сабору свој предлог. Од сабора сад зависи: хоће ли одобрити предложене измене саборског устројства, чему су свакако потребне две трећине свих саборских чланова. Одлука о том, да ли се има изменити саб. устројство, увек је у рукама сабора, и ја не видим никакове опасности, никакова разлога зебљц, а још мање чега чудноватога у поступку • одбора 15- орице". И то је једино коректно становиште о праву иницијативе за донашање предлога сабору, једина правилна и неусиљена интерпретација §. 27. саб. устројства. Нити у томе §-у, нити игде у којем год §-у саб. устројства нема ни речи о