Српски сион

Стр. 88.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 6.

здруживала се, да лакше па крај изађе. А диван је ред владао у тим ђачким комунама! Ту је бапг сиромашак, коме је требало дати лекдију како ће сјести и како ће јести, могао видити примјера лијепога поиашања. Сами ђаци окрстили су били те задруге именом „гицанеум" ! Дакле из „гицапеума" у свијет, нз „гицанеума" на углед своме народу, из „гицанеума" у олтар! Жалосно је то, страшно је то. Како би то све друкчије изгледало, кад би се наш ђак нашао у великој иородици, међу доста другова и браће, иод надзором старијих, који су кадри и рећи и упутити! Ту би се научио трпити другога, ту би се научио слушати другога, ту би се научио освртати се и на друге људе и тражити начина, да с другима мирно и у љубави живи, а ако му треба, научио би се назити на се, на своју спољашњост, научио би се пристојности и углађеностп, научио би се питомости. А све то свештенику треба. Ето, за то би нам требало богословско сјемениште. Јаки су ово разлози. Разлози су ово такви, да на основу њих морамо иожелити, да се уз нашу богословску школу што прије и богословско сјемениште устроји. Сјемениште нам је данас оно, што је едимо на потрекб.

Само уједном случају могли бисмо се и без сјеменишта таворити, а то је, кад бисмо могли средње школе у извјесном смјеру дотерати, кад бисмо могли нрилике у Карловцима из основа измијенити, кад бисмо могли више сиротиње кроз гимназију нротурити и кад бисмо могли онима, који долазе у богословску школу без икаквих материјалних средстава, намакнути више средстава за нодмиривање нужних потреба, јер оно 120 Фор. мало је, да се може најскромније нристојно живити, а превећ је, да би се морало умријети. Само у том ето случају могла би се како тако сврха богословске школе постизати, но ни тада се ннкад не би дошло донде, докле се са сјемеништем може доћи. Сјемениште нам треба! Да, сјеменнште! Али сјемениште, у коме влада родитељски авторитет, које обасјава њен\иа братска љубав бесприкорне браће на управи, којим равна просвјећена мудрост душевних управника, које је кадро пристојно нокрити све што треба. 0 таквом сјеменишту сам говорио. Само такво смијемо желити. Иначе ослободи Боже. Јер сјеменшнте које није такво, — горе је и од најгоре касарне. Прота Јован Вучковић. —

мгавиижз г®1®р говорио у Текелијануму 1893. год. Лазар Ненадовић, медицинар*)

„ Свет од света, Христе Боже, ко- ј ји си иуе века од Оца рођен и који \ си од иочетка са Оцем и Духом \ мрак са дугав моје оЂгнао, озори ум мој, да могу славити твојег угодника Саву светитеља". Ваша Преузвишеносши, Поштовани зборе! „Тако да се просвети ум ваш иред људима, да виде добра дела ваша и прославе ода небеснога". Од северних Карпата/ па на југ до Шарнланине, где год срнска мисао влада, поје се данас: „Иравославија наставниче, благочестија учитељу н чистоти", ори се: „Ускликнимо с љубављу", слави се св. Сава.

Па и ми се сакуиисмо, да славимо божјег угодника, и народног трудбеника — срнског свеца, светитеља, Саву. Сакуписмо се, да у заједници порасте блаженство, које нам души данашње славље даје, да се увелича радост, коју данас српеко срде осећа. Као нринос овој нашој заједничкој слави ево хоћу ја да прозборим.

*) Ма нешто и доцније, али радо и са вадово.Бством саопштавамо овај говор нашег младог пријатеља г. Л аз а р а Пенадовића, да се види са каквом топлином и са каквим верским осећајем говори о вери и о светињи један медицинар, који је у вери и иобожности васпитан. — Ово је утешна појава, која показује обрт на боље, те се ми тој појави од срца радујемо ! Уред.