Српски сион

Стр. 118.

„СРГ1 СКИ СИ ОН."

Б р. 8.

управом Оветога Синода; уједно не утврдише, колико година мора свака мисија остати у Пекингу, као ни то, из колико свештеника да се састоји. Прва мисија би 1729-те, дакле након једно тринаестогодишњега нребивања, одмењена. У китајско-руском уговору од год. 1728 (склопљен на реци Боро), добише Руси, осим разних комерцијалних повластица од стране Китајске, још и ту дозволу, да могу подићи и једну школу, у којој би се — на рачун самога китајскога цара — известан број руских студената учио китајском и манџурском језику. Завод је још пре педесет година затворен. Уједно је уговорено, да се мисија састоји из четири свештеника, даље из шест световњака, који би имали да изучавају китајски м монголски језик. Ова мисија, на броју трећа, би одмењена год. 1736, а четврта и пета сљедоваше год. 1745;, односно 1755. Између год. 1756. и 1760. пороДише се међу Русијом и Китајем неки заплети, јер два џунгарска кана пређоше Русији, и изгледаше тада, као да ће између те две силе и до рата доћи. Због тих запетих одношаја нареди китајска влада, да руски свештеници, који су у Некингу, не смеју једно време напуштати својих станова. Но стари добри одношаји између Русије п Китаја бише на ново иовраћени, и изузев тај једини догађај, китајска влада поступаше са руским мисијонарством, колико се само захтевати може, предусретљиво. То се види и отуда, што је Китајска потпомагала руске ми= сијонаре све до носледњега уговора (у Тиенчину год. 1858.) са 1000 рубаља и 10.000 кг. пиринџа годишње; осим тога добијаху они сваке треће године 600 рубаља, да отуда плаћају један део трошкова на одело. Мисија од год. 1755. би тек 1771. одмењена; она се вратила у Русију након шеснаест година. Новији мисијонари стизаху у Пекинг 1694, 1808 и 1820. Овом потоњом мисијом управљао је Тимковски, који је познат са свога путописа, што је и на немачки преведен (1825). Она је знаменита с тога, што је приликом свога повратка (18.30) понела са собом и ванредно скупоцену китајску књижницу, својину чувенога оца Хијацинта и других мисијонара, у Петроград, да се чува у царској библиотеци ; књиге беху тешке преко 8000 фуната. Од год. 1840. боравила је свака мисија у Пекингу око 10 година. Најзнаменитија је ме1)у

њима она од 1840. до 1850.; њезини чланови беху ученому свету са својих књижевничких радова опште познати архимандрит Паладије и велики оријенталиста Василијев. Напоменусмо већ, да је год. 1860. црквена мисија одељена од нолитичке. Прва лежи на крајњој еевероисточној тачци „Татарскога града", т. ј. правога Пекинга; позната је под именом Пеј-Куан, за разлику од Пан-Еуан, рускога посланства, која лежи на југу Татарскога града, и сачињава средиште тако зване четврти странаца. Када у Пекинг дође прва руска мисија (1716), би Нан-Куан, у коме живљаху руски конзули, претворен у неку врсту манастира, стила чисто китајскога. Год. 1727. почеше радити једну цркву; она је била у суседству манастира, а би готова 1734. Но манастир беше око шесетих година нашега столећа близу да се сруши, те га морадоше ноправљати. Трошак је изнео до неких 40.000 рубаља, а стил је задржан махом онај првобитни, китајски. Пеј-Куан, или данашња црквена мисија, заузима место, на коме је ире тога био будистански храм; исто је китајски цар Канги иоклонио заробљеним Албазинцима. Год. 1792. би тај храм иретворен у хришћанску цркву, посвећену св. Николи; но већ 1827. дође та црква у тако рђаво стање, да је ваљало дизати нову. Нова је црква подигнута на месту старе. Зграде, у којима живе мисијонари, иодигнуте су из нова шездесетих година; уједно су на скоро иосле тога саградили у неносреднеј близини и зграде за школе. Богослужење држи се неделЈОм и празничним данима у обе цркве, како у Пеј-Куану, тако и у Нан-Куану. У свези са пеј-куанском мисијом сто'е две школе, једна за мушку а друга за женску децу. Мушку школу полазе око 50 ђака, које поучавају елементима китајске науке, читању и писању; уједно се уче и веронауци. Припуштају тој школи само ону децу, која су у хришћанској заједници. У женскоме заводу, који имаде 25—30 ђака, главно је такође веронаука, читање и писање, али се не пушта из вида ни шав, плетење, вез и т. д. Завод тај стоји под надзором китајске матроне. Само у случају да су деца врло сиромашна, набавл,а им мисија одело и храну. Последица је те школе, да скоро сви Албазинци, мушко и женско, зиају читати и писати. Приликом удадбе добпјају девојке од