Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 343.

и дух личне освете — једна ствар, ада је употреба свију наших сила, како телесних, тако и умних на службу човечанства — друга ствар. Има случајева, када дух љубави, који забрањује личну самоосвету, може да буде узроком, да се човек извргне опасности ради другога. Има случајева, када вишим добром, које ми само можемо учинити, бива то, ако ми силом станемо на иут насиљу извесног човека и успротивимо се љеговом злу. Кад пијани муж тешко и на мртво име избије своју жену ни криву ни дужну, како треба да се однесе према том насиљу хришћанска љубав : да ли да се умеша у то дело и да се силом уиротиви злу, или пак да стоји скрште них руку гледајући тај покор? Кад се дете од три месеца нодвргава мучењу с усијаним вилама, па ако се у обрану детета стави друштво за чување деце — да ли је то онда хришћанско или нехришћанско дело ? Је ли Енглеска учинила нехришћанско дело, кад је она помоћу својих крстарица (шајке) ловила засужњене лађе и спасавала несретне сужнике?" Кад је забележио ту грдну несаобразност међу теоријом Толстојевом и хришћанском дужношћу, епископ сматра за излишно, да се упушта у даљу критику те теорије. Она, по његовом суду, незаслужује никакве пажње, јер стојећи у јасној противности са здравим смислом, нема ни интереса као новина или као оригиналност. Покушаја таковога тумачења еванђелског текста — не противи се злу — с каквим ј е искрсао Толстој, бијаше, међу ненотпуно просвећеним хришћанским ФилосоФима, још у време блаженог Августина, готово пре нодругу тисућу година. Између осталих, неки Публикола обраћао се к блаженом Августину с овим питањима: „Ако хришћанину грози опасност, да ће бити убијен од варвара или Римљанина, то је ли слободно њему убити наиадача, да спаее свој живот? или ако га не убије, може ли га одагнати или побити се с њим — у виду заиоведи, која гласи: „не противи се злу" ? Очевидно, да се и тада налазило људи, који,

ослањајући се на буквално тумачење тога начела, ниеу знали, како ће га довести у склад са животним потребама. И интересно је забележити, да ј е већ тада то несхваћање било разрешено с чисто хришћанском ширином и јасношћу мисли великим занадним црквеним учитељем блаженим Августином. Па задано му питање одговара блажени Августин, да „он не одобрава да се убијају други у самозаштити, ако само онај, који је у самообрани, није војник или службеник, који то р!ди не ради себи сама, него ради заштите других, и примећава, да ако се људима посредством њихова страха не да да учине зло, то им се — тако рећи, тиме пружа лрава услуга. Правило — не противи се злу — било је дано ради тога, да нам се запречи да се наслађавамо осветом, у којој душа налази задовољства у страдању других, а не ради тога, да нам се даде повода да пренебрегнемо обвезу уздржавања људи од зла". 8 Те тако авторитетни одговор на несхваћање, које је иобудило правило: — не противи се злу, — дао је већ велики учитељ у далекој древности, и тај интересантни Факат још једаред потврђује пашу тврдн.у, како је опасно ослањати се у озбиљним религиозно-наравственим питањима на свој лични разум, пре него што се темељито претресла историја. Историја би му показала не само то, да тумачење поменуте заповеди, које је усвојио хришћански свет, није резултат лицемернога изопачења Христове науке, но плод дубоког процеса хришћанске мисли њезиних најбољих и најчувенијих представника, који су сав свој великигеније унотребили да разјасне смисао Христове науке; а тако исто и то, како је несигурно и опасно у тој врло озбиљној области истицати своје субјективн теорије, које нису ништа друго, доли нлод случајних мишљења и неповерљивих закључака љубопитл>ивог дилетанта. 3 Гледај : Деда бд. Августина. Ер. ХТјУП. к Публиколи, (Свршиће се).

ПРИЧЕ О ПОТОПУ КОД РАЗНИХ НАРОДА. (Наставак).

Стари Перзијанци имали су такође своју традицију о потопу, којим је земља очишћенаи помоћу кога је „Таштер" бог воде нобедио злу

змију (сигурно грех. Прев.). Страшан пљусак падао је 30 даиа и 30 ноћи, те вода би на земљи са човека висока. Тада се подиже ужасан олуј,