Српски сион

Стр. 5->6

„СРПОКИ

СИОН."

Б Р . 34

те могу овојим јеником Бога славити. На тај начин иодигао је нрота Аираксин значај своје цркве, којој добар низ година већ служи. У кункама Маријиним православаа богомоља је смјештена у једној соби 1'радске куће, а у купкама Францовим иодигиута је лијепа црква на лијеном мјесту. Кубета њезина иривлаче већ нажњу свијета и златни крстови што на њима блистају говоре свијету, да је тонла вјера у срцима људи, који су својим жртвама тај храм 110ДИГЛИ. Но најзнатнијом постаће на скоро нравославна црква св. Петра и Павла у Карловим варима. Карлове вари, или као што Нијемци веле, Карлсбад, то је мјесто свјетскога гласа. Промијени се овдје својих четрдесет хил,ада људи годишње. И нема дијела у свијету овомс, и нема народа, нема вјере ни језика у свијету нознатијега, који ие би имао ма којегахина у Карловим варима. На. сразмјерно маломе простору, мсђу овим лијепим брдима чешким, гледа човјек цио свијет иред собом. А из године у годину расте тај свијет, сабирајући своје чланове готово из цијеле васељене. Велика Русија шаље сваке године све већи број својих синова у Карлове вари. Њих као да привлачи овамо лијсин онај споменик, који је подигнут цару Петру великоме, у спомен боравка његовога и других чланова руске царске кућс овдје. Долазе Руси многобројно овамо, а куда Рус иде, тамо иде с њиме и његова вјера, његово православље. Олтар православни у Карловим варима подигли с-у Руси. Родине 1863. августа 30. одслужена је овдје прва православна литургија. Од то доба осјећају Карлове вари и свијет у њима мирис лијепога нравославља, од то доба налазе утјехе душевпс недјељом и празником у богослужењу своме и Срби, Бугари, Грци и Румуни, који овамо на лијечење долазе. Јес-те утјеха у даљини, кад дође света недјељица, нриближити се Богу својему и помолити му се за се и за своје. Још већа је утјеха човјеку, ако молитву своју приноси Богу у храму рускоме. Побожност православних Руса, без разлике спола и друштвенога положаја, годи души човјековој и пада на њу као мелем. Држање рускога свештеника и ђакона у храму и рбихово служење, тихо и најпобожније, потреса срце човјеково. Појање пак увјсџбанога кора, меко и слатко, рекао бих да сс мијсша са крвљу човјековом, те је ублажује и стпшава. То је црква,

то је богослужење. Нема ту дреке ни вике, да човјеку уши заглушс, нема бесвјееног торокања, које би могло па човјека вртоглавицу павући, нема разговора, ни шаптања чак непотребпога, свеппеници се не разговарају у^олтару о својим коњима и кравама, не бреца ее један на другога, нс звјера ни један на свс стране. У тој цркви служи се Богу и кад ночне служба Богу, тада треба да замукне све земаљско, а у руској цркви и замукне... Чуо сам једнога Србина чиновника, кад смо излазили једном из цркве, како говори другу евојему : е брате, да је мени оваква служба код куће, слушао бих је и гладан и жедан, па ни једне не бих нронустио! Па и писцу ових рсдака жао је било сваки пут, кад је у цркви овој био, што с њиме нема још наших свештеника, или бар оне младе браће, која се спремају за службу свечћтеничку, иа да виде како се служи, поји, стоји у храму Божјем. Жао ми је било, 1пто са мпом нема више Срба сељака, који сс најрађе у цркви разговарају, иа и немарне инте лигенције, која ријетко у цркву долази, а ако и дође стиди се и нрекрстити, на сви да виде, како се иравославни свијет у цркви својој моли, а не стиди се ни нрекрстити, ни клекнути, ни метанисати, да не стиде се то чинити ни богаташи највећи, ни достојанственици, ни учењаци, о трговцу да и нб говорим. Волио бих да иас је више било, па сви да видимо проФееора академије петроградеке, учена човјека и књижевника Паљмова, како припаљује предј св. иконама свијеће, које Руеи узимају кад у цркву дођу, како он то нобожио чини. Не стиди се он ни тас кроз цркву пронијети, скупљајући побожне дарове за свету цркву. И опет морам рећи: од 1863. године служила се овдје православна литургија, за утјеху свију православних, који су овамо долазили, а осим тога још за утјеху, па и поуку многих и неиравоелавиих_, који радо у ову руску цркву долазе. Али иоред утјехе оејећали еу Руси свагда и жалост, гледајући своју богомољу стијешњену у једној кући, док ее римокатоличка црква импозантно раширила, а протестантска крај најљепшег шеталишта пружила, енглеска опет уз стијену једиу нриелонила, а јеврејска синагога надвисила куће пајљепшега сокака. Но сад више неће бити жалости. Поглавито настојањсм државног савјетника из Петрограда Абазоја и дародаваца, као што су били руски цар, књегиња Кантакузена, Лепешкин, трговац Прозоров и многи