Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

над сводом што се уздиже над корошем. Свод тај додуше доста је јак да издржи терет торња и звона над собом, пошто су зидови везани јаким гвозденим стонама, али би свакако пробитачније и много безопасније било, да је звоник из темеља зидан. Жеља је данашње дркв. оиштине да се иред улазом у дркву засебан звоник изида, али ће та жеља њена остати још задуго само жељом, јер је црквена ошптина јако оскудна а да би могла ову жељу сво.ју остварити На торњу је само један ред прозора, затворених капдпма а гледе на све четири стране. Црква је зидана на свод. Солеја је врло кратка, у олтару нема изидане проскомидије, умиваониде и потребнога банчића за ватру; а доста неспретне степениде на корош закрчиле су читаву леву страну женске препрате. По свему се види да свештеника не беше ту, кад се црква градила, који би градитељу рекао, што је у дркви нужно и где што долази, зато је унутрашњост цркве с тога гледишта п испала мањкава. Тадањој цркв. општини наравно беше само стало до тога, да чим пре дође до своје какве такве богомоље; али да се нађе вешт човек, који би знао рећи, што све треба у цркви да се подигне, зацело би се подигло а и без једне крајцаре већега трошка. Целокупна градња цркве са звонима заједно етојала .је 6500 фор, До освећења цркве уплаћено је за њу 5000 фор. дочим се преостали дуг отнлатио доцније. За исплату тога дуга даровала, је кр. зем. влада у Загребу 1885. г. своту од 500 фор. а нритекао је у номоћ и овом приликом народ српски а и понеки градови, међу којима је с похвалом споменути град Крижевац, који од мала даде мало — 20 фор., дочим главни грзд Хрватске Загреб — , који , што има лепших зграда и културних завода, којима се као хрватскима хвалише, може захвалити и срнској пари, тај Загреб не даде за ову богомољу српску ама баш ни пребијене потуре! Црква не беше одмах иосле свога саграђења и оградом ограђена, јер се није имало откуд. Пошто није доликовало светињи дома Божјег да остане неограђен, то цркв. онштина већ доидуће године — 1885. —- замоли преко Епарх. конзисторије кр. зем. владу, да јој и у то име подели новчану припомоћ. Влада на топлу нрепоруку конзисторијину даде 200 фор.

те се до црквене славе — Ђурђева-дне 1886, г. подиже око цркве лена, жуто бојадисана ограда од дрвених летвица са једним двокрилним вратима са, запада, иред прочељем цркве. После опет у години 1888. даде тадањи председник црквене ошптине Милан Бабић (тадањи председник кр. судбеног стола, вараждинскога) на трошак црквене благајне лимени кров на торњу црквеном масном бојом бојадисати, и метне лимене жљебове (олуке) исиод крова црквенога, а ради сваке сигурности подиже и громовод на цркву. VIII. СнаоЈевање цркве црквеиим утварима. ■ Нова ова богомоља беше с ночетка, што је сасвим поњатно, оскудна на црквеним утварима, сасудима и књигама. Калуђери Лепавински, који су од времена до времена служили у њој, позајмише јој све потребне утвари и сасуде, а Конзисторија Пакрачка, по обећању своме, поклони нешто књига бечког издања, што их је сама имала. Доцније неке честме душе дароваше јо.ј по гдекоју з г твар. Тако трговац загребачки Илија Гутеша, (сада већ покојни) поклони г. 1885. једно комнлетно свештеничко одјејаније руског кроја н једно еванђеље.; гђа удова Јелена Чавић рођ. Кировић из Вараждина такође једно цело свештеничко одјејаније од зелене свиле; гђа Јулијана удова Величковић из Вараждина велику икону на платном оквиру, Јован Славнић из Вараждина велику икону на платну св. Ђурђа; капетан Прица из Беча 1887 позлаћен ручни крст од сребра са позлаћеном металном стопицом. Но с овима се даровима није потреба ни из далека подмирила. Тек по доласку пароха у Вараждин снабдевена је црква његовим настојањем са свима иотребним јој црквеним утварима, као: оз;еждама, стихарима, иокривачима на налоње, рипидама, чирацима, дивном плашчаницом, велелепним великим еванђељем у кадифи и окову, сасудима, црквеним богослужебним књигама на великом колу и др као мало која сиромашнија црква,. У инвентару црквених утвари наћиће се ^забиљежена имена свију побожних и милосрдних дароватеља, сем нмена једног од на-јвећих и најглавнијих приложника, који, колко је велики, толико је скроман, да је нисцу редака ових — као местном пароху — запретио проказати коме било иоштено име његово за живота му.