Српски сион

Стр. ш

светих манастира, тих још живих сведока сјајне [ нротнлости наше, будила се и снажила проповедима духовника и свегатеника свест народна о самосталном политичком животу његовом. А кад је, у почетку овога века, пакон неколиких неуспеганих ипак јуначких покушаја, та оснажена народна свест наших предака с леонидским пожртвовањем, а истом руковођена ненадмашном мудрошћу Таковског јунака, кренула у мушку борбу за самостални живот народни, — света православна црква измолила јој благослов Божји и успех у тој борби осигурала окуражном девизом: „За крст часни и слободу златну." Творац ове нове Срнске Државе, неумрли Таковски Јунак, Кнез Милош Обреновић I. благодарећи свом великом уму, својој ванредној државничкој мудрости, појимао је са свим јасно и онравдаио: да је ради среће и нанретка и народњег и државног неминовно потребно било поверити управу црквом мудром и преосвећеном архипастиру. И избор његов иао је, са свим срећно, на љубимца његовог, онда још младог енископа шабачког г. Михаила, а данас, на велику жалост цркве и отаџбине наше, преосвећеног покојника. Од 25. јула 1859. године, па све до данас историја срнске православне цркве у Србији, то је историја живота и рада блаженоупокојеног митрополита Михаила. И кад бих хтео и умео, да вам, како доликује, ту историју изложим, било би излишно. Она је данас онште позната. Сав живот покојника је само леп силет ретких и узвишених човекових врлина, пун обилатих, великих, сјајних дела и незаборавних заслуга за цркву, за отаџбину, за прзсто и велику заветну мисао Србинову, за хришћанску нросвету свога народа, за милосрђе човечанства. Те врлине, та велика дела, те неоцењиве заслуге, које су нотицале из иреобилне доброте и племенитости срца његова, из широке просвећености ума његова, а нарочито из никад незамореног труда и истрајног рада његова, освојиле су му љубав и поштовање не само свега народа нашег, не само високо признање и Краља и Отаџбине, него свега српског и словенског света. Неће дуго проћи, па ће и црква и отаџбина убрзо осетити сву величину невакнадног губитка, који им је нанела смрт нашег благог и љубљеног поглавара цркве.

[ 0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) * Поигго је толико речено и наведено о тајнама у опште; иошто смо чули; шта је тајна? и дознали: келико је „тајна Божјих"? — ваља приступити расматрању сваке од седам тајана. Приступајући нак томе, ваљало би прво расмотрити тајну крштења, пошто она, по важности и значају своме, долази на прво место. Но . пре него што приступимо расматрању тајана, запитаћемо прво: ко је „пристав" (строитељ), ко је вршилац, „тајна Божјих" ? — Одговарајући на то нитање, ми ћемо уједно расматрати једну тајну, говорићемо о тајни свештенства 1.) 0 тајни свештенства Знајући, с киме имамо по.сла, — са нашим „вернима", са назаренима — и имајући на уму, колико су назарени кнвнп на све оно, што је наше, а нарочито колико су кивни на наше — свештенике, држимо да ће бити не само корисно, него баш и нужно, да прво рекнемо коју о свештенику, као носиоцу тајне свештенства, а за тим о самој тајни свештенства, 4.) 0 свештенику, као носиоцу тајне свештенства. Говорећи о свештенику не ћемо набрајати и ређати његове разне каквоће, особито телесне и духовне (умне и моралне) једно, што би нас то и одвише далеко одвело; друго, што у томе и не постоји никакав спор међу нами и назаренима, те то и не спада овамо, јер нам није нужно. Оно, ираво рећи, ми и не знамо, да ли назарени и траже и захтевају извесна својства од својих свештеника, од својих „старегаина 11 , и ако захтевају, каква су то својства; а кад би то знали, можда би се онда и у томе, као и у другоме разликовали, те би се онда и на то осврнути морали. Говорећи о свештенику говорићемо о томе, како, односно у чему га видимо ван цркве, а у чему у цркви; другим речима говорићемо: о свештеничком оделу 1.) свакидашњем, обичном и 2.) црквеном, свештеном. а.) 0 обичном, свакидашњем оделу свештеничком. Да би своје тело заклонио и сачувао од разних непогода времена човек употребљује —