Српски сион

С тр . 100.

одело. И свештенику, као човеку, нужно је одело. Но свештеник има и носи одело, које 0 се кројем и направом разликују од одела других људи. Уставши против наших свештеника, назарени заиеше и за то обично, свакидашње одело свештениково. Њима је и то одело добро дошло, да и њему свету — дакако плиткоумом и лаковерном — покажу и докажу, како наши свештеници нису и бити не могу слуге Христове већ и због свога — одела! На ту тврдњу своју нађоше они ништа мање, него доказ ч.ак из самога — св. писма. Та за Бога, то обично, свакидашње одело свештениково је дуго и широко, а у св. писму сам Христос осуђује фарисеје и књижевнике, што „раширују своје амајлије, и граде велике скуте на хаљинама својима" (Мат. 23. 5.) И ето вам јасна доказа самога св. писма! И ко би могао — крај тако јасна доказа — само и посумњати, а камо ли неверовати. да наше свештенство доиста није и бити не може у служби Христовој већ и због — одела свога?! И доиста. прво чим се назарен баци на наше Православље а пред лицем онога, чију је душу спасти рад, односно кога у своје вигове уплести жели, јесте та иовика на свештеничко одело Назарен расклапа св. писмо, и то „случајно" код 23. главе Матејева Јеванђеља, те чита дотичноме: „Тада Исус рече к иароду и ученицима својима говорећи: на Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све дакле што вам реку да држите, држите и творите али што они чине, не чините; јер говоре, а не чине. Него вежу бремена тешка, и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својим неће да их прихвате. А сва дела своја чине, да их виде људи; раширују своје амајлије, и граде велике скуте на хаљинама својима. И траже зачеље на гозбама, и прва места по зборницама, и да им се клања по улицама, и да их људи зову: рави! рави!" (1 —7.) Па да би дотичноме то место св. писма мало растумачио и јаснијим учинио, назарен пружа прст на „попу", па му вели: ето видиш, твој попа носи широке хаљине, седи у зачељу има прво место по скуповима, њему /њега поздрављају по улицама, њега • А као што сам чуо, сам је тгсудио, забранио; а кад твој поаа

ипак то и тако чини, онда и сам лако разумети и знати можеш, да твој иопа није и бити не може слуга Христов. Опазивши на лицу нападнуте жртве трагове признања и одобравања, назарен „кује гвожђе док је вруће," те дотичноме износи пред очи од свештеникових широких хаљина још грђе и горе, страшније и грешније; напомиње му, како га његов попа учи, да се клања идолима — иконама, и ако друга заповед Божја изрично забрањује „градити ликове резане или какве слике и клањати им се и служити"; како му његов попа нодноси на целиваље Христова вешала — крст, на коме је Хрисгос „најгрозније муке претрпио, и на коме је умро"; како му његов попа саветује, да се моли некаковим свецима, обичним људима, и ако прва Божја заповед изрично забрањује имати г уз Господа Бога друге богове" и др. Наравно, да после свега тога назарен није нропустио, да дотичнога својски и пријатељски ономене, да пресгане даље грешити, да престане ту веру воровати и уједно да га још својски и иријатељски позове у „скупштину," у њихову заједницу. То и тако чини назарен старајући се свим силама, да дотичнога забави, да му неда мислити и размишљати; јер кад би дотични мало мислио и размислио, те назарене занитао: а Бога ти, како је Христос могао ирепоручивати народу, да слуша окореле грешнике, књижевнике и фарисеје, те нригворице и лицемере? — свакако би назарена у не малу забуну довео; или кад би номислио: кад се синови избраног народа Божјега могли снасти, ако су само слушали науку, и чинили оно, што им кажу грешници и лицемери, књижевници и фарисеји: зар се не бих и ја спасти могао, кад бих само слушао поуку, и радио онако, како ми саветује мој — ма и грешни попа —- такова би иомисао свакако уништила силу назаренових речи. Али немогући доћи до мисли и размишљања нападнута жртва, иначе добра душа, али у стварима вере слаба „трска, коју ветар љуља" (Мат. 11., 7.) „мало дете, које љуља и заноси сваки ветар науке" (Ефес. 4., 14.) — лети у наручје назарену, пуно срећан и блажен, што једва једном нађе добра човека, нанђе на искрена пријатеља, који му је душу из пакла истргнуо; грози се и стреса при помисли, да га је у старој незнабожачкој вери и смрт за-