Српски сион

С'1р. 102.

„СРПОКИ СИОН."

Б р 7.

и горњу, по нашем св. писму кабаницу. Еако н данашње свештенство носи две хаљине, горњу и долњу, вероватно је, да су у дркви Христовој за свеппенике уведене онаке хаљине, какве је аностол Павле имао, и какве су хаљине старозаветни свештеници носили. Ово је тим истинитије, што је св. апостол Павле био не само Јудеј него и „фарисе.ј" (Дела, 23., 6.), те се као и остали фарисеји одевао. Према томе одело нашег свештенства .је једнако или слично оделу старозаветног свештенства, о чем се уверавамо видећи и гледајући и данас на .јеврејском свештенству одело као и на нашем. Тиме пак, што је црква Христова нримила за своје свештенике одело старозаветног свештенства — црква ни бар мало погрешила није. Христос Сиаситељ дошао је да промене не љуску, него језгро старога завета, као што то и св. писмо сведочи: „За то улазећи у свет говори : жртава и дарова ниси хгео, али си ми тело приправио" (Јевр. 10., 5.) Главно, штоје требало знати, јесте то, да ли ће свештеници цркве Христове као и старозаветни свешгеници и надаље приносити „жртве и дарове" и кропити крвљу јарчијом и јунчијом, или ће приноситм жртву бескрвну и освећивати верне јелом тела и ппћеи крви Христове. А кад је дошло до питања: какво ће одело носити свештеници цркве Христове? онда је било сасвим јасно и разумљиво, да треба ирихватити и усвојити одело старозаветног свештенства, већ и за то, што је то одело св писмом проиисано и што је то већ одело оних свештеника, који су служили Богу Саваоту, коме и свештеници цркве Христове служити имају. Каоштоје прописано одевање синова Израиљевих имало смисла и разлога, исто тако и нарочито оцевање свештеника цркве Христове има свога важнога узрока и лепога смисла И свештеннке цркве Христове, као и синове Израиљеве, има одело да „опомене свију заповести Господњих," и да их подстакне „да иамте и творе све заповестп те, како би на тај начин апостоли и „били свети Богу своме;" одело свештеника има да оиомене на чин, у коме је, те да се клони свију оних места, која чину томе не приличе; одело свештеника има да подсети на службу, у којој је, те да се чува свију оних дела, која су служби тој противна. Одедо то има да каже и

вернима, ко је свештеник и како му се владати ваља. И збиља! На многа би — чину његовом неприлична — места свештеник забасао: многа би — служби његовој нротивна — дела свештеник учинио, само да није на њему свештеничка одела. А кад се по где-који свештеник ипак толико заборави, те отиде на место неприлично, учини дело недосгојно они, који га гледају веле: штета за ту хаљину, која је на њему; грехота, што срамоти ту хаљину, коју је обукао! А хаљина се не срамоти и срамотити не може, него се срамоти чин, у коме је и служба, коју дотични врши. То, што се на свештенику види леише н богатије одело, ни то није и бити не може никакав грех. Већ споменуто 12. правило помесног сабора црквеног, у Гангри одржаног, вели: „Који човек, ради тобожњег вежбања у добру носи груби огртач, иа као да је због тога праведан, осуђује оне, који иобожно носе свилене хаљине и служе се свима опћег и обичног одијела, нека је анатема." Нити је човек у грубом огртачу већ тиме праведан, нити је човек у свиленој хаљини већ због тога грешан. Под грубим огртачем исто тако, као и под свиленом хаљином може бити покварено срце, рђав човек; и обратно: свилена хаљина, као и груби огртал може покривати срце вере и љубави пуно, добра и иобожна човека. Може човек и у свиленој хаљини служити Богу, као што и у грубом огртачу може служити — мамону. На хаљину није гледати, по оделу ни'е судити и осуђивати никога. Сам Христос Спаситељ — на кога се ми само угледати, а са којим се ми никад и ни у понизности и екромности из'едначити не можемо — имао је и носио је „доламу", која „не беше ншвена, него изаткана сва с врха до дна," тако да војници, који разапеше Христа, поделивши међу собом друге хаљине, гледајући ту необичне направе и ванредне лепоте хаљину Христову „рекавши међу собом; да .је не деремо, него да бацимо коцке за њу, коме ће допасти." (Јов. 19., 23 —24.) У осталом неда се опорећи истинитоет и важност 16. правила седмог васионског сабора: „Свака раскошност и накит тела прстивна је свештеничкоме чину и сталежу . . .", те да се не могу и не сму „исмејавати они, који носе просто и скомно одело".. . јер „и од најста-