Српски сион

Б р . 7.

ријих времена свагда је сваки свештени чевек задовољавао се простим и скромним оделом, јер „све што се не употребљује ради потребе него ради накита, потпада приговору сујетности," као што Велики Василије каже. Па да би се избегао и сам ,,приговор сујетности" — и ако је у ствари није, добро је и саветно је, да се свештениди „простије и скромније" одевају; простије и скромније одело боље и приличи свештеницима, као учитељима земаљског сиромаштва, а небеског богатсва; простије и скромније одевање од стране свештеника благотворно утиче и на одевање поверених верних и чување истих од грдних трошкова, које захтева сјајно и богато одевање. И тако видесмо, да је са свим неумесна и неоправдана она вика, коју назарени подижу на наше свештенике због тога, што носе широке хаљине, сличне хаљинама старозаветних књижевника и фарисеја; и да због тих хаљина ми не треба да бегамо од наших свештеника, а најмање смемо им због истих хаљина одрицати сваку — иоелушност. - — (Наставиће се).

Проповед. У НЕДЕЉУ СИРОПУСНУ превео : Милан Попадић парох. Радујем се и веселим се данас, кад погледим цркву Божју, те угледам, како је са довољно искуиљеним бројем побожних духовних синова својих украшена. Јер кад посмотрим светла лица ваша, православни Хришћани, то видим на њима велико знамење душевнога задовољства, као што је неки од премудрих казао: „Оердц!* кшЛАфИсА оукстетх ииц(." Зато сам и ја данас са већом вољом изишао пред вас, да ту духовну радост вашу с вама поделим, те уједно да вам и то наговестим, да од сутрашњег дана наступа света четрдесетница; свети, велики и часни пост ускршњи. Пошто пак Господ и Владика, као човекољубиви Отац наш, жели нас кроз искрену исповед и срдачно иокајање, од свију грехова наших да ослободи; то нам нружа и изврсно лекарство, којим ми, од силних грехова и порока болну душу своју — исцелити можемо. То душевно лекарство, које нам Бог пружа, јесте ност.

СИОН." С тр . 103

Нико, дакле, нека не буде тужан и жалостан, него нека се весели. радује, и прославља Бога, који се брине о душама нашима, и који нам тако изредан пут к спасењу нашем показује. Оставимо, нека други сматрају: Пијанство, неуздржљивост и свако зло дело, које од пијанства ироизилази, — нека сви други, велим, то све, као празнике и славља своја сматрају; али нанротив црква Божја нека сматра и нра= зником имеиује: пост, ирезирање свију страсти и наслада телесних, и сваку врлину ч добро дело. Јер тамо је истинити нразник и сланље, где је душевно спасење, где је мир к једиодушност, где се одба нују све таштине и будалаштине света овога, где се избегавају све раскошности у скупоценим јелима, пићу и оделу, где је свако спокојство, тишина, љубав, радост, мир, кротост и сва друга небројена добра и блага душевна. И тако ћемо ми данас у овој беседи својој пробеседити мало о посту, а ви богољубазни Хришћани, отворите недра ума свога и примите у њих поуке, које ће вам се о томе казивати. Као год што онај, који себи: чисту, красну и благородну невесту доводи, претходно собу своју ћилимима украшава, сав дом свој чисти и уређује, па тек онда невесту своју у одају уводи; тако исто и ми љубазни моји, очистимо најпре мисли своје од свију жеља греганих, одбацимо раскошност и неумереност у јелу и пићу, те у раширена недра своја примимо пост: као оца свега доброга, као учитеља целомудрености и сваке врлине, као најблажији и најлековитији душевни лек и мелем. Јер кад лекари неку унутрашњу болест тела човекова лечити почну, то онда прописују болеснику томе, да се уздрлчава од телесне хране, да не би иста дејство и силу лека тога умаљавала. Но још много више треба да се уздржавају и умереност у свему пригрле они, који ово душевно и корисно лекарство носта у себе иримају; много још више треба они да очисте мисли своје, да разбистре ум свој, да не би како он пијанством помрачен уништио сву ону душевну хасну, коју ми од поста очекујемо. Ма да знам, да ће ове речи моје мно-