Српски сион

Стг. 552.

јер што нам Матица даје, то је без сумње минимални минимум, с којим се ни захтевк наших књижевних и нросветних иотреба задовољити не могу, нити се Матица њиме може подичити. II док је реч о основаности тих ириговора, потгшсујемо их све редом. По вољи нам је, што се и нонављају, ма то било као оно Е^о аи(;ет сепбео, јер ако од тога не буде користи. штете бити неће. Ако и неће сами собом реФормисати Матицу, нити изменити критиковано стање, тек нам неће дати заборавити, да то стање постоји и да је зло, да га треба и да нам је дужност мењати га боље. Одобравамо покрет Покрета, нарочито у претпоставци, да се чини из чисте љубави за ствар, одлучном и смишљеном акцијом озбиљне тежње, да се не само приговара него и ствара, те поирави и на боље измене оно, што се критикује. Но чим скренемо ногледе са ових приговора, а загледимо у узроке критикованога стања, то и после четири Покретова чланка остајемо без наде. да ће се то стање скоро нзменити и узроци његови отклонити, ако осим тих чланака, не будемо имали и људи, ако и њихови нисци не буду радници, какви се у тим чланцима идеално замишљају, а каквих у истини немамо, с ове стране, ни да их на једне руке прстима избројимо. Колико хоћемо можемо хвалити добру вољу и тежњу Покретове акције, али нас она ипак оставља близу сумње у бол.а времена остваривања задатка Матице Српске и наше књижевности. Јер кад није било „довољно спреме" у Магарашевића, Светића, Павловића, Суботића, Игњатовића, Ђорђевића, Хаџића и њихових сувременика; кад није било радника у ирошлим генерацијама најидеалнијега нашега овостранога доба и друштва, зар нас може остављати сумња, да ћемо их скоро имати у данашњим дегенерисаним генерацијама, у данашњем материјалистичком или — како то вели г. Т. 0. — анималном дсбу бездуховне атмосФере ?! Вато, и ако се радујемо сваком иокрету на боље, па и овом Покрету, нешто младих, но вољних радника, не може нас ни он већом надом испунпти, нити нас за сада и мало загрејати вером, да ће њихов Нокрет бар покренути, а никако изменити иостојеће стање- наше књижевности и нросветнога рада. Није то стање тренутно, ни са једнога и лако отклонивога узрока, него је, такорећи, стабилизовано не само кроз 70 година Матичина, него и 200 година овостранога нашега народ-

нога века. Као што је било и данас је то стање ништа дру10, него „ресултанта друштвених нрилика", као што је, по искреним речима г. Ст. С., и рад Матичин, а ми додајемо: резултанта иаше овостране интелигенције. По томе, није Матица, нити су њезине главешине већи кривци критикованога стања од осталих криваца. Нека сваки своју кривицу прими на себе, на неће ни на тим главешинама остати веће. Није било, нема ни даиас људи, нема радника, каквих тражи задатак, који се Матици поставља;какве требада има књижевност, од које се тражи висина и продукција, коју оцењивачи њезини замишљају, а коју би и ми и сваки од нас желели. У тој горкој истинн, у том Факту, што га истиче — погледајући, за сада само око себе и пзван себе — и Покрет, лежи најдубљи, есенцијални, најстварнији узрок целом критикованом стању. А до год тих људи не буде, биће као што бнва, не само у Матици, него на свима странама нашега просветнога, књижевнога живота нарочито. Буде ли их бољих и многобројних, биће на свима тим странама и боље и обилније. Не буде ли их, неће номоћи ни Покрет; буде ли их, они ће нокренити покрет и без Покрета, јер њега сирема и рад продукује, а ие јадиковка, замерање, оцењивање, ириговарање, па ма оно било и најоштрије „по души казивано". Постојеће стање измењује рад а не критика, радници, а не критичари. И зато нам замерања Матици нзгледају скоро ■— неозбиљна. Да до радника дођемо много се више тражи, него што Покрет I свеском својом, у најбољој вољи, а сигурно и умењу, нуди; него што ће и осталим свескама моћи дати. Људе и раднике не нродукују критика и цредлози. Њих рађа време, њих нодижу идеје, као што и они рађају и искресавају ове. Жељени радници су нродукат прилика, као што су онда ове резултанта њихова рада. Данашње генерације наше, нашо доба и прилике — не дају те људе и раднике. Зато их и немамо. Зато ће, са малим изменама, и даље остати у Матици, и иначе код нас — као што бива. По још рећи морамо, да, нити увеличавајућим стаклом, не можемо жељене ђетиће и раднике још да видимо, ни на висинама, на које су сами себе декретовала нека наша госнода, оцењујући, безобзирном ригорозношћу, људе ирадникс на свима линијама нашега, не само књижевнога и иросветнога, него целокупиога живота