Српски сион

Врој 34.

„(ЈРНСКИ СИОН"

Стр . 5оЗ.

народно-црквенога, а заборављајући, да су неки од њих још тако млади и Јшштеб поуг , да се о њима пе сме још ни суд изрицати, а неки да не би могли издржати суд баш властите ригорозности. Да, кад би наше прилике и пзбор људп дозвољавао, да се при попуњавању наших просветних и автономних установа свагда ригорозно држимо истакнутога (на 25 стр. Покрета) принципа Букова, колико би тих звања остало празних, па и самих про®есорских катедара!... Примену тога нринципа п ми захтевамо и одобравамо. Скидамо капу пред њим. Треба да се врши где год се може. Али свугде се вршити може онда и онде, кад и где су на расноложењу по избор људи. Код нас их још нема, а најмање нод мерилом ригорозности, којим се но неко — бивана своју штету — хоће да размахује у мечтавању.— Оволико рекосмо, тек да по некога, можда, нодсетимо на потрсбно размишљање о себи, које би га размишљање, можда, упутило на већу меру нотребне екромности, која опет тежи већој снреми, а иродукује обилнији и бољи рад. Какви смо, таквих нас има, Кад мине ова „бездуховна атмос®ера", у којој смо данас, а роде се, или се на ноге подигну можда већ рођени ђетићи, са енергичном и истрајном тежњом духовним сФерама, са вшпе љубави, пожртовности, самопрогорења и осталих услова за опште добро, за књигу, науку и позив свој, онда ће само по себи ирестати критиковано стање. Биће онда боље и у Матици. Данас је онако, какви с.мо, те каква и Матпца може бити. Желити да друкчије буде, без измепе нас самих , у најбољем случају је појезија младих родол>уба, који више своме народу желе, него што могу дати. Ако г. г. иисци Покрзта верују, да својим. ма увек и основаним, приговорима и критиком, доста већ изкритикованога стања нашега и у Матици, могу ово изменити на бол>е, нама остаје да се дивимо њиховој појезији и оптимизму. Али, за тежњу н цељ, коју су себи I. свеском Покрета, поставили, много би више учинили, да су, н. нр., место четирн своја, проблематичне користи чланка, написали Летопису Матичином четири научпе студије, ма да су студије „мучне", што вели Лазин Максим. „Нема ту нико да „саветује" него да ради", порука је Покрета (стр. 42.) Књижевном Оделењу Матичпном. Штета, да се и Покрет није тога држао. Но он није много ни „саветовао". Оно савета

што га даје Матици, а који ова треба да прими, неће изменити данашње стање њезино. Мислимо нарочито књижичара Матичина. Јер кад би тај био и онакав о каквом идеалише и за којим севдах чини Покрет, Матица и њезин Летопис неће извршити њиме свбј програм. Јер и он би био — „сирак тужни међу вихорови*. Дискусија о позиву и дужности Књижевнога Оделења, о чотреби критичке или нродуктивне његове радње (стр. 16) и т. д., биће беспредметна, чим се јаве жељени радници. Без њих нити је критичка (стр. 41), као што није ни нродуктивна. Крај данашњих радника — друкчија не може ни битп. И наше је мишљење, „да при избору чланова Књижевног Оделења треба узети строжије мерило", јер са многим данашњим члановима изгледа то Оделење већ комично. Али, кад би то мерило имадо, узмимо случај, и новратну сиагу, — колико би их чланова остало у Књижевном Оделењу? А кад се буде од дачас практпковало — онако ригорозно, као што је Покрет ригорозан — колико ће их нових бити? Кад буде људи на избор — сигурно ће се ови бирати у Књижевно Оделење, јер неће се ваљда и овда чланством тога Оделења награђивати партизани и иначе симнатичне личности, као што је то бивало досада. Дао Бог, да нам такав нзбор што скорије буде на расположењу. Покрет, у свом IV. чланку, разложно истиче комнарацију међу Летописом и Београдским Делом. Само заборавља, да су онп у Београду многобројнији п други ђетиЛи пего што смо ми с ове стране. Сравнимо их са собом — пак Бе нам све јасно и природно бити. Будимо какви су они, биће п Летопис друкчији. У том лежи решење целога питања о реформацији Летоииса и наше књижевности, сваке врстс, особито научне. „Бранково Коло", једини овострани белетристичпп,књижевни лист, већину сарадника има из Србије. Само то, па и сувише је доказа — какви смо ми. Имамо мо таквих доказа тушта. На основу постојеЛих чињеница и жримера не ћемо иогрешити ако посумњамо, е би друкчије било и крај „три дивна места за по једног визаптолога, слависту и срнског историка" на Богословији нашој, па и крај библијотекарства митроиолигске библиотеке, креирању којих би се радовали. Згодна би та места била за „људе, који се баве науком и књижевношћу", но пре свега треба — тих људи. Њих желимо. А да их имамо, о каквима идеалише