Српски сион

Вр 94.

„орицки сион>

ске књиге Рим је ирогањао као и нре, доиустивши их само крајем XVI. в. за црквеио-богослужбену употребу оним Словенима, који примише догматичку унију с римокатоличком црквом. Тако се оне и данас употребљавају само с неким изменама у латипском смислу, код наших и руских унијата у Аустро-Угарској, те код врло малог броја бугарских унијата у Турској. Не беше, дакле, у интересу римске политике, да допусти други — источни обред, који се налазио у Ћирило-Методијевим црквено богослужбеним књигама, које сматрају као дело „неког јеретика Методија". Сврха папске иолитике била је, да искорени међу Словенима наследство Ћирило-Методијева богослужења, а где то није могла, она се постарала, да га бар замене словенеким глаголским богослужењем по латинском обреду. Споменута. дозвола Иноћентија IV. ство рила је нов период у историји одношаја Рима спрам словенског богослужења међу Словенима, који нрипадаху римо-католичкој цркви. После тога, почео је Рим да чини устуике осим сењске епархије и другим земљама, у корист словенско-глаголског богосдужења (у Далмацији, Хрватској. Чешкој и др.), — благосиља ^за тим издање црквеио-богослужбених глаголских књига (мисала — служебника, бревиариа гг: часослова, ритуала = требиика и др.) и штити ио каткад доста енергично отпочету Иноћентијем IV. праксу од наглих латинизатора. Ето, да је словенско глаголско богослужење отклањало народне словенске симпатије од Ћирило-Методијева богослужења! А то се и морало прво постићи, ако се хтело да се иде даље, постепеној латинизацији Словена. Но, како у овом нериоду, тако и кашње до данас, није Рим ни за тренут ока престао да мисли и ради на том, како да ослаби словенско богослул;ење, па ма оио било и на латинском обреду. Благодарећи иа таковој нолитици, глаголско богослужење почело је постепено опадаги и сужавати се у пређашњим границама свога пространства, док није дошло до данашњег минимума своје употребе само у неким црквама римо-католичких Словена

у Далмацији, Приморју, Истрији и околним острвима Јадрапскога мора.* Год. 1887. на основу познатог конкордата црногорског кнеза Николе с римском куријом, уведено. је словенско глаголско богослужење за црногорске следбенике римокато.тичке вероисповести, који, шта више, добише и носебног епископа у Бару Симу Милиновића. Али наиа Лав ХШ., и ако свим силама тежи да унијом приведе многе словенске народе у крило римо-католичке цркве, ипак нерадо донушта и само глаголско богослужење, бојећи се, да не би та права ножељели и многи Словени римо-католичке вероисповести, који све већма, под утицајем опће иационалне свести, теже, да словенизују и своје богослужење, нрема сачуваним међу њима традицијама Ћирило-Методијева богослужбеног језика, За доказ овога служи нам недавно издапо (5. августа о. г) од римске конгрегације обреда (Соп§геда1ло гИиит) одређење о употреби старо-словенског језика у римо-католичквм богослужењу. Навешћемо овде само главпе тачке тога одређења, да би се лакше могли окарактерисати сувремени погледи папства на употребу старословенског језика у црквеио-богослужбеној пракси код Словепа римо католичке вероисповести.** Одређење конгрегације адресовапо на архиепископе, епископе и капитуле дијецезе горичке, задарске и загребачке, носле нозивања на неке претходнике Лава ХШ. — паиу Ииоћентија IV. (који је дозволио глаголско богослужење у сењској епархији 1248 год., а у Крчкој 1252. г.), Урбапа УШ. (који је 1631. г. дозволио штампање литургијских књига за римо-католичке * Данас износи опћи број гдаголских иарохија у Аустро-Угарској (у Дадмацији и околнии острвима Јадранскога мора), око 130 —140 (у епархијама крчкој, задарекој, спљетекој и шибеничкој), са до 80 хиљада парохијана. У оп; рхп.јама сењској и модрушкој, где је најпре дозвољено било глаголско богослужење још од папе Иноћентија IV, 1248. г, глаголицу су мало по мало (од год. 1800— 1830.), встиснули латинизатори. Као у вамсну за то, недавн.) је она уведена у Црној Гори за оно пет хнљада црногорских следбеннка римо-католичке вероисповести. ** Оригинални латински текст штампан је на нр. у задарском листу „Ка1о1к-ка Са1тасуа", хрватски иревод у тршћанском „Мааа 81о§а и (бр. 37. и 38.), а чешки у листу „81аУ1а" (бр. 63.), што излази у Оломуцу.