Српски сион

О тр . 544.

„емоки

сион^.

В р . 34.

цркве, које употребљавају словенски језик), Бепедикта Х1У. (који је 1754. г. одобрио пово издање истих књига), те Пија VI. (који је 1791. год. одобрио штампање часловца), — садржи у себи ове најглавније „св. оцем" одобрене и потврђеие одредбе: 1.) Употреба старо-словенског језика у богоелужењу има се сматрати само као при вилегија цркава, које одавно постоје, а не као привилегија иеких духовних лица. С тога еиископи, сваки у својој епархији, морају чим пре саставити списак свих цркава, за које пема сумње, да су се но праву до сада користиле наиском дозволом односио унотребе старо-словенског језнка у богослужењу. Даље ваља нри том чим тачније устаиовити, да овој или оиој цркви дана привилегија стоји у снази бар 30 годииа, а снорне случајеве епискони су дужпи послати на решење конгрегацији обреда. 2.) Осим цркава, назначених у састављеном списку, нигде ни нод каквим изговором, не дозвољава се уводити старо словенски језик у богослужбену употребу, а нарушење ове одредбе повлачи за собом строгу казну. 8 ) А у црквама, где је дозвољепа употреба старо-словенског језика, може се употребити само тај један језик, без икакве нримесе другога, по глаголским књигама, које је одобрио „апостолски престо", а забрањује се унотреба других литургичких књига које су штамнапе или другом азбуком, или нису одобрене од „апостолског престола". 4.) А исто тако и народ за време богослужења, при појању или у одговору на узглас свећеииков, може употребити старо-словенски језик, ио ради олакшања при том, могу му се дати књижице, штампане латиницом место глаголице. 5.) Црквено-богослужбене књиге за унотребу у тим црквама могу бити само оне, које је одобрио и прегледао „апостолски нресто*. б.) Сходно реченом епископи се имају ностарати, да у надлежним им школама — свећенички кандидати изучавају како језик латински, тако и старо-словен ски, како би свака епархија имала довољан број свећеника за свршавање црквепих служаба на оба богослужбепа језика. 7.) Епископи морају пред рукоположењем одредити, који ће клирик на ком језику слу-

жити, но вољи и жељи свећенпчких кандидата, ако само интереси цркве ие затраже друго решење. 8.) У случају, ако какав свећеник, који је употребл^авао латииски црквено-богослужбени језик, иађе се нринуђен да служи у цркви старо-словенског језика, то је он дужан да на овом последњем сврши богослужење, а тајну службу и каноничке часове може за себе свршавати и на латинском језику. То исто нравило важи и за свећеника, који врши богослужење обично па старо-словенском језику, када принуђен буде да свршава богослужење у одпосној цркви на латинском језику. 9.) Исто тако даје се нраво свећеницима, који уиотребљавају латипски језик за црквено богослужење, да могу читати тајну „мису" тамо, где се унотребавља старо-словенски језик, да и они ако могу — нека свршавају тајну службу на свом обичном богослужбеном језику у црквама латинског језика. 10 ) Тамо, где се утврдио обичај, да се Аностол и Јеванђеље чита на словенском језику у црквама латинског језика, може се тај обичај и даље чувати нод условом употребе старословенског језика; а у парохијским црквама после читања Јевапђеља може се оно поновити и на народпЈМ језику ради бол^ег сазидања верпих. 11.) Ако би ко од верпих у парохијама старо-еловепског језика тражио, да му се дете крсти или брак благослови само на латинском језику, треба га одговарати и саветовати, а ако би и да.ље упорно то захтевао — треба му испупити жел>у мирно, на латинском језику. Зато, обратио, у иарохијама латинског језика, споменуте тајне крштења н брака могу се свршавати и на словепском језику. 12.) За ироновед речи Божје, као и у другим богослужбеним обредима, који се не броје као строго литургички, допуштају се народни словенски језици но руководиим правилима конгрегације обреда. 13.) Епнскопи оних енархија, где употребљавају односни народии језик „у црквеним молитвама и иесмама", морају назити, да превод буде веран и једноставан. 14.) Религиозне књижице или издања, која садрже у себи превод литургичких молитава за специалну употребу верних, морају бити