Српски сион

С тр . 106

Б р . 7.

о иредлогу саборског одбора за богоштовје и иаставу гледе тих петиција. Тај предлог саопштили смо у прошлом броју, а сада отиочињемо доносити целу саборску рас ираву о њему, јер држимо, да јој треба и у овом листу сачувати садржину. Отпочињемо говором известиоца саборског г. Стевана В. ПоиовмЛа, којим је, као Што рекоше Коуше", „само ионовно доказао,' што и од пре знамо, да је одлична парламентарна сила, којом се Наш сабор и заступникови изборници с пуним иравом поносити могу". Известилац Стеваи В. ПоиовиИ: Вис. саборе! После прочитаног извешћа, које је и^прављено, јер је то извешће на брзо штампано, те се у њему поткрало неколико битних штампарских погрешака, част ми је као известиоцу саборскога одбора за богоштовје и наставу, да у кратко сврнем пажњу високог сабора на оне разлоге, којима су молиоци, нодносећи ове своје молбе високом сабору, поткрепили. ГГре него то учиним, дужан сам изјавити на име одбора за богоштовје и наСтаву, да је одбор проучавајући те молбе угодно био дирнут оним топлим истинским домољубљем диктираним речима, којима продишу све те молбе наглашујућ, да све што излажу, излажу руковођени том жељом, да стеку задовољење свима оним одликама, у којима ерпски народ у краљевини Хрватској и Славонији стотине година гледа своју народну индивидуалност и да Срби могу што боље и успешније да залажу сву сво.ју снагу у лепој и трајној братској слози с народом хрватским за бољитак, за напредак, за самосталност ове своје миле домовине. Кроз све ове пегиције, којих је велики број, а поткрепљене су хиљадама потписа, провлачи се тај домољубни жар и петенти моле, да се само тој родољубној и домољубној бризи припишу молбе те. Православни Срби, који су ове молбе поднели, излазе пред ову вис. кућу с пуним поверењем, да ће разлозима, којима поткрепљују те молбе, стећи и наћи уважење тражећи те молећи нрво, да се призна ерпском наР°ДУ У Хрватској и Славонији право на слободну употребу његове народне заставе. У молбама овима нигде не наглашују политички значај те заставе, него се свуда наглашује главни значај њезин као народне заставе. У тој народној застави својој сматрају иравославни Срби одиста од искона, откако су се у ову земљу населили,

једно битно и мило обележје своје српске народности, сматрали су то од старине па кроз све појасеве свога народа до данас. Молећи и тражећи Срби, да се призна равноправност ћирилском писму са латинским писмом, наглашују, да је то писмо исто тако хрватско као и српско, јер је то писмо словенско. Наглашују даље, да е дана у дан употреба тога иисма постаје све општија, откако се увидела потреба, да се овом писму уче и деца наша у школским књигама. Од то доба све то већма расте број оних, који ћирилицу познају, који ћирилицу читају и који се ћирилицом често и служе. Наглашују даље, да је законом од г. 1888. сведена овако умерена и скучена употреба ћирилице једино за вољу старијој генерацији, која томе писму није свикла, наиме генерацији чиновничкој, која употреби тога писма није вешта. Тражећи нравославни Срби измену школскога закона у правцу том, да школски закон омогући подизање српских вероисповедних школа, наглашују: да налазе у српским вероисповедним школама веће јамство за очување своје народне индивидуалности и своје свете вере. Према одредби сада постојећег закона од год. 1888 по којем су дужни и они Срби, који издржавају своју вероисповедну народну школу, да сносе исто тако терет земаљског школског намета, наглашују, да није могуће, да они подижу и издржавају своје народне вероисповедне школе. Молитељи налазе у оној одредби школског закона, ио којој земаљска влада одређује и одобрава књиге за све школе у земљи, да је ово право земаљске владе у онреци са оним старим автономним стеченим српском школском уредбом од г. 1872., признатим и оствареним правом, но којем свака црквена опћина, имајући тридесеторо деце, способне за школу, дужна је и власна, да оснује срнску вероисноведну, народну школу, без потребе да то нријави вишој политичкој области или да тражи нарочите дозволе и да су автономне школске власти српске, које по тој уредби имају право врховнога надзора над свим автономним српским школама, власне, да за те школе прописују сва учила, иа тако и све школске књиге. Молиоци православни Срби држе, дакле, да им у оквиру данашњег земаљског школског закона није могуће подизати својих автономниз: народних школа, јер су они у тој својој акцији и са стране моралне и са стране материјалне скучени.