Српски сион

Стр. 210

„СРПСКИ

СИОН".

Бр. 13,

створио човјека ни из чега, када му је дао разум, да Га позна и срце, да Га љуби, почима већ религија. Старина и јест баш оно, гдје она показује на своје божанско поријекло! Чују се °пет гласови. да се религија промијенула , да није она иста, каква у почетку бијаше, да није религија дркве првих вијекова. Разгледати треба само иовијест дркве и лако ћемо се увјерити, како је црква, одбијајући многе јеретике, чувала чистоћу вјере, а имајући иомоћ и сјећајући се оиомене Божанскога оснивача свога. У дисциплини црквеној било је додуше промијена, јер је ту црква имала обзира на потребе времена и људи, али за то је она и право имала, Та сиољашња дисцишшна није религија, него само одијело њезино. Разумије се, да је црква, када синови њезини засједоше на пријесто царева, скупоцјеније и сјајније одијело облачила. Хришћанској вјери признају неки извјесне заслуге, ношто је она донијела свјетлост на земљу, учинила услуге цпвилизацији, за које јој друштво благодарно мора бити. Данас пак цивилизација далеко је измакла, вијек наш има своју свјетлост, која може надокнадити помоћ религије. Судећи по овима и њима налик ријечима, данашња цивилизација одриче се узвишених добара вјере. Она нема ништа друго пред очима него моћ материје и да научи људе, да њу и својства њезина упознаду и у корист своју употријебе, заборављајући при томе образовање и напредак и духа човјечјег, не сјећајући се ријечи нацијоналнога економа 8сћаШе-а, да је госиодарски живот личности нижа сфера, која је вишој сфери срес-твом, којим мора бити оплемењена и проникнута п да ће господарска личност пропасти, када се отуђи моралном и вјерском закону и вишим идејама добра, лијепог и истинитог. Данашње образовање. које иде за тијем, да осигура само опстанак тијела, донијело је своје плодове: људе није ни мало ноправило, великих карактера или мужевних врлина одгојило, нити је добрих обичаја створило; злочина је више готово него прије. Никакво чудо, јер конзеквенца је таког образовања учење, да је човјек животиња и да није дужан одговарати за дјела своја, ма каква ова била, пошто су пошљедицом природних процеса и закона материје!

Еод омладине пак најчешће се чује оптужба против религије, да је она противна папретку и знаностима. Прије свега, драги ученици, имајте добро на уму, да ће вам се много неистпна дати под именом „напредак". Мало прије казате ријечи особито се добро под овим именом протурују. Слушајте сада, колико је истине у њпма! 0 напретку може бити говора у смислу материјалнога, ннтелектуалнога и моралнога напретка. Смијешно је и говорити, да се вјера противи материјалноме напретку, јер гдје и када се она противила телеграфу, жељезници, гасу и електричном свјетлу? Индустрији исто тако не стаје на пут, јер учи радника да љуби свој посао. Инглези, који су материјално тако напредни, приликом своје велике свјетске изложбе у Лондону године 1851. на највишој куиули „кристалне палаче" метнуше ријечи: „Слава Богу на висини." Да ли је пак религија прогив на духовном напретку? Ко би то још могао рећи ? Та религија е није друго него свјетлост бесконачног! Зар јеванђеље није било прва луча човјечанства? Зар није сам Христос ударио темеље моралноме напретку, рекавши: „Будите савршени, као што је и'Отац ваш небески савршен"? Када би само људи хтјели одазвати се овом позиву, ништа више не би требало, да се небо на земљу спусти! Није религија противна ни умјетности. Сама би нас Италија о томе увјерпла, ноказавши нам стике, што их је створно Рга Ап^еНсо, Реги§тпо, ћ /еопапЈо (1е У шсг и многи други; кипове,што их изреза М1сће1ап§е1о и Сапоуа; величајне композиције Ео881ш-а; одвела би нас у Рим и показала нам тамо најљепши музеј свијета у Ватикану. Да ли је религија противна знаности? Сје» тите се само, колико ли је великих људи баш она даровала свима гранама знаности, сјетите се имена: Корегшсиз. 6аШе1, УоШ^ Сгтег, БевсагЈев и других. Шта више религија се са правом знаношћу потпуно слаже. Ево неколико примјера; Оезсаг^еб је тврдио, да су најпоузданије истине истине откривења и да се одмах може вјеровати у авторитет Божјн. Иеуг1оп назива библију богодухновеном књигом, која му бијаше свакидашњом лектиром. Атреге опет мисли и тврди, да су сви прави мудраци држали се тога учења, да је религија божанског поријекла,