Српски сион

бр . 13. „СРПСКИ СИОН. 1 ' С тр . 211.

Религија је знаност чувала и његовала. Кроз многе вијекове учитељи и ученици њезини били су једини апостоли знаности и наиретка. Црква је образовала и развпла опћу наставу; док је стара филозофија купила око себе неколицнну одабраних ученика, црква је без разлике положаја све око себе сакупљала. Најстарије школе у Јерусалиму, Антиохији, Александрији на челу су хришћанске наставе. Ту је филозоф Јустин, критичар Ориген, учењак Клименат Александријски, аиологет Тертулијан, славни Григорије из Нисе и Григорије из Назијанза, Јован Златоусти, Амвросије, Јероним, Августин и т. д. Кад пак ушљед незгодних прилика нропадоше славне школе хришћанске, налази знаност уточиппа у манастирима Италије, Шпаније, Инглеске и других земаља. У вријеме нрвога ренесанса диже Ап8е1тиз филозофију толико, да га Безсаг^еб једва пристиже. Баш иницијативом од стране цркве настају университети у Болоњи, Ферари, Оксфорду, Кембриџу, Оаламанци, Сорбона у Француској о т. д. Корег111СИ8, Кер1ег, Ке-№1оп — сви добри хришћани — тумаче тајне астрономије а учење њихово помоћу инфинитног рачунања утврђује Безсаг1еб и ^еИтИг. Гдје знаност престаје. вјера наставља. Гдје су учењацима саме загонетке, тамо религија даје тумачење и одговор. Она прима разум ондје, гдје га учењак напушта и освијетливши га све му јаснијим учини, што му прије тавним бјеше. Вјера је знаности оно, што и купула храму, кроз коју улази свјетлост у дом Божји. Не смије се вршак од друге грађе дијелити, нити рушити оно, што је Бог саставио. Вјера добро пази на то јединство чувајући учењаке пред иадом и лажним корацима, знајући добро, да знанствени напредак никада не ће моћи донијети оне ,користи, коју би донио био, да је с вјером у свези. Лажна знаност говори додуше о некој тиранији вјере; она је хтјела прекорачити границу и прекорачила ју је. Па шта је онда било? Неколико је корака начинила, па и ти лажни. Она говори човјеку: „Нијеси ти божанског поријекла, лоза твоја равно је од животиње." „Твоје мисли и осјећаји твоји пошљедица су кретања материјалних честица." Врлини је рекла: „Ти си пуста ријеч," — а несрећи: „Ти си закон, јер да тебе није, ко би онда срећу познавао ?" Па шта је дакле постигла така знаност? Постигла

је то, да је човјечанство клонуло и пало под теретом ове тираније! ТакЈ знаност одбацује религи .ја, али праву и истиниту од свега срца људи. Људи је због ње саме, јер нама она није само тумачење закона и чињеница ириродних него моћ, неисказана љепота, упута Божја, тумачење дјела Његових. Као што се дивимо санку умјетника, кога је овај бацио на платно или у мрамор урезао, тако се исто у знаности дивимо мислима, плановима и дјелима Творца. Праву зпаност љубе Хришћани из љубави црема Богу , јер она као такова од Бога долази и к Њему нас опет приводи. „Најузвишенија је сврха знаности у томе, што нас учи Бога љубити". „Ја волим знаност, јер ми даје права, да ме се слуша, кад говорим о Богу и религији." — рекао је велики БеЉшЈг. Ми љубимо знаност, Јвр она добра чини људима потномажући њихово морално усавршавање. Дакако, да се она не смије сматрати као искључиво спасоносно средство и помоћ у злу, као и пошљедња сврха тежња човјечјих. Она је само помоћно средство, добро или рђаво, у колико је већ у свези са религијом, јер прекинувши знаност с овом рушевине само и дух помућен оставља. Знаност не треба да сама себи на та,ј начин у својој добротворној задаћи смета, у којој јој баш религија помаже, која — као што каже Васоп спречава распад знаности. Религијане стрепи предмодерним знаностима; јер истина истину порећи не може. Због тога баш и дао је Бог човјеку разум, па зар онда да се боји онај свјетлости, који ју је створио? Религија нам додуше даје недокучивих тајана, а има ли и једне знаности без тајана. Ансолутна знаност о свему идеал је само сазнања, који је у Богу остварен, који је једини истина, људскоме духу вјечито недокучива. Хришћанска дакле религија потпуно сазнање у вјечност премјешта, а за њу вјеру захтијева. За нас људе „јасноћа је изнимка, а тајна правило" — каже НеШп&ег. У унутрашњости ствари лежи величина, која је изнад свакога разматрања. Ову величину, ову тајну, не осјећамо с тога, јер не мислимо о њој; чим се пак човјек прибере и проматра ону свезу бића, у чијој се бескрајности баченим гледа, осјетиће се онда нападнутим од дубокога некога осјећаја, гдје је упоредо са гордости осјећај ништавила, радост са ужасом, Како ли је малена