Српски сион

С тр . 208.

Б р . 13.

или иак све имаље своје продаје и тако се губи и материјално пропада. Ннсу тако зле и рђаве године, иего је народ наш већпном иоред лепих и днвних обичаја својих — завео рђаве и штегне обичаје, на које немилиде троши и расипа муком стечену зараду своју. Нису данас тако зле и рђаве годпне, него је много пута рђав начин газдовања у народу нашем, при коме се он често нп мало на рачун не обзнре, него се толпко пружа колико и не допире снага његова. Како је то негда милина било погледати и стуиити у задружнп п нобожни дом једнога ратара српског, у који су многе вредне и чуварне руке његове — као оно неуморне пчелице — нанеле сваког добра, блага и те ковине! Но са неслоге иусте и данашњег обичаја клетог — но коме данас сваки хоће, да сам газдује — раздели се тај задружни дом српски, те тиме материјална снага његова сасвим малакса, и он пропада. Многи ратар наш са данашње деобе задружног имања свога, које — по маленој количини земље — није ни требало деоби подвргнуто бити — сасвим осиромаши ; а по томе остављен самом себи, без икаквог међусобног потиомагања, неунућен и самим делом на рад, рационално газдовање, вредноћу, штедњу и поштен живот — изгуби се или пак и с те стране спаса свога тражи и — по своме уверењу — у назаренству га налази. Но да и не спомињем свима је нама познато, шта коштају данас уобичајена сватовска весеља српска. Зар се многи од ратара наших, није до дна душе своје растужио, када је при женидби сина свога морао да иоложн знатну своту у готовом новцу као уцену свадбарине, коју му нови пријатељ његов намеће, и којом га силно глоби. Вар многом од ратара и сиромашних занатлија у данашње доба нису силни сватн, ири вишедневној часги и нијанци, или пак званице при крсном имену, даћи, крштењу и још другим обредима цркве наше, потрошилн и разнелп толико смока и хране, колико би за дом њихов на дуже времена трајатн могло. Још је у данашње доба у народу нашем нарочито код младежи ратарске у највећој мери завладао зли обичај са раскошности и претераности у оделу, и накиту код женских дукатима и шеширима; на што многи сасвим без рачуна п обзнра на малену

материјалну снагу своју, трошн и у те: телесне, беснлодне и за сталеж свој неприкладне ствари, улаже муком стечену своју зараду и саму рођену кућу своју поткрадају само зато, да се кћери и снахе њихове много више, него што би требало красе, много више, него што би се за једну скромну женску ратарску и изискивало. Па где су још други прекомерни и излишни трошкови, које је народ наш сво јевољно са злих обичаја својих завео, те са њима сам себе оптеретио. Тако ако поједини из народа нашег шта међусобно кунуЈу или иродају, то се онда много пута по крчмама алвалуцн иију, са кога рђавога обпчаја шири се цијанство у народу нашем тако, да се поједини тако заборавп, да и у св. храм Божји пијан дође. Ако је когод од ратара наших: у болести, злу, или каквој бедп невидовној; ту су одмах: зли обпчаји народа нашега: врачања, чарања и бојања, на што ратар наш често и последњи новчић свој издаје. (Па где су још вербсије, којих се народ наш и у крчми тако радо ирихваћа незнајући, да је вересија врло скупа, .јер лакше човека на већи трошак прпмамљује, а много се пута пак н двоструко рачуна). Где су још: свађе, раздори, парнице, неслоге, псовке, бестпдне речи, неноштовање старијих и још многа друга. зла, која су у народу нашем овладала и с којима се ми на сваком ксраку сусретамо. Па кад је то заиста тако, да у друштву нашем има доста зла; то онда није чудо, што једни чланови друштва тога, који су у животу своме делима својима највеће подлоге злу томе давали, осетивши прекор и грижу савести са тих злих дела својих; а други пак из жеље за поправљањем и бољим животом на путу религиозно-моралном и економском — траже средства и начина, да те жеље и тежње своје задовоље; те у заблуди својој иста средства и налазе, у искључивању себе из друштва и заједнице наше, и у прелажењу у назаренство. По томе дакле, јавља се назаренство искључиво у нашем ратарском и занатлијском сталежу као протест протпву: саможивости, и неудружености на цољу социјално-економских и моралних побуда народних као и свих злих и штетних обичаја, псовке и изговарања бесшдних речп и свију других зала, која су у народу нашем маха преотела. Наравно, да то ннје ни мало онравдано,