Српски сион

С тр . 590.

.СРПОКИ

СИОН."

Б р. 36.

Овај закон признаје нашој цркви слободу. У слободној пак цркви може автономије и уређења њених одношаја бити само уз дозволу и пристанак цркве и у оним границама, које опа определи, са иравима које она делегациом устуни и пренесе на другога, а репрезентована, ири том, субјектом своје власти — Синодом. Да је законодавац то имао на уму, и то право цркве респектовао, доказују одредбе тога закона гледе сазива сабора искључиво ио митрополиту, дакле за време попуњене митрополитске столице, т. ј. кад и Синод може на окупу бити, те вршити своје право и у име цркве изјавити, колико из пуноће свога ирава делегацијом нреноси и уступа автономији чланова својих, а затим и контролисати да ли се радња сабора у тим границама креће и врши. 5 автономија само у границама државних закона управљати може, па јеово ипаку IX чланку изрично речено и утврђено, ади о злачају и тежишту црквеног црава наше правосдавне цркве нема у аему ни опомена (нарочитог. Нрим.)! Дотични законски чланак дао је цраво вернима, да на својим конгресима у границама државних закона, али не(?) уједно и у границама црквенога права православне цркве, своје црквене, школеве и Фундициоие послове самостадно расправљати (само раснрављати? Прим.) могу." — Ово наведоемо зато, да се упознаду разна мишљења код нае. 3 Редакција 5 §. законског преддога о IX. зак. чданку, што га је угарском сабору поднео министар барон Етвеш, глаеида је: .. . „министарству се поверава да И8ради, да се што пре сазове грч. ист. срнски народни конгрее." На ту је редакцију приетао и „Средишњи Одбор" земаљског сабора у свом извештају, што га је поднео сабору о том законском предлогу. Но „Исправак" седморице Срба поеланика на угарском сабору 1868 тражио је да се он овако измене : „ . . поверава се министарству да путем Карловачког Митрополита и Српског Патритријарха сазове источно-православни српски народни конгрес. При специјалној саборској дебати о том ваконском предлогу примљен је, на предлог носланика Србина Алекеандра Николића уметак у 5. §. и то : „преко Карловачког Архиенископа и Српског Патријарха", те је IX. зак. чланак од 1868 и санкционисан с тим уметком, те 5. §. гога 8акона гдаси: „На ту цел се министаретву поверава да изради, да се преко Карловачког архиепископа и ерпског патријарха, што пре са8ове гр?ко-иеточне вере српски нарздни црквени конгрес"... Овим се исправком односно уметкомдвоје постигло и нризнало. Прво, да право сааивања сабора нашег не припада министру, друго да то право припада митрополиту — патријарху, дакле, без овога да не може ни бити сабора нарочито сабора у 5. §. IX. 8ак. чданка предвиђенога. Ово поедедње истина није имао на уму Србин Николић, ади је имала др-

Тако стоји у том погледу са IX зак. чланком, те по томе позивање на њ' а у корист тврдње, да је сабор потпуно независан од Синода у својој легислацији, и да ову може вршити без обзира на упражњену митрополитску столицу, дакле и за време седисваканције, — неосноваио је. Сопзедиеп1ег, саборисање 18Т0| 1 било је и против IX. зак. чланка. Не мења ствар што је сасганак саборски 1870,1 био продужење сабора 1869, по митрополиту, као надлежном за то Фактору, већ сазванога. Јер сабор 1869 разишао се без да је и пристунио у закону ностављеном му задатку. Митрополит је међутим умро. Закоиом овлаштенога и једиио компетентнога (§ 5. и 7. IX. зак. чл.ј сазивача сабору устројственом тиме је нестало. Администратор мигрополије такав није могао бити. Као таквог није га нредвиђао ни државни закон, нити је могао бити по црквеном признат, јер му је оскудевала компетенцијаза сазив Синода, без којега радња сабора, и но владином становишту, иије могла задобити црквеио-правну ваљаност. Иа ипак је угарска влада нристала, да се „продужеии" еабор сазове и наетави но администатору, — и «ко је у нрви мах била на коректном иуту, да се сабор од 1869. распусти, нов сазове и пре.свега изабере митрополит. Тадањи ајшинистратор тражио је па и добио дозволу за сазив сабора 187011. Како и зашто? још је копреном застрто. ТТТ ат нам и то расветли у својим „Успоменама" Др. Теодор Мандић. Али, ма који разлог томе да је био, барон Етвеш није коректно поступао, јер се такав сазив таквог сабора противи слободи цркве, њезином учењу, законима и установама, као и IX зак. чланку, да и не спомињемо ноложени мандат већине саборских иосланика од 1869. године. Да је сабор 1869 и гледе свога дневнога реда и нредмета које је требало у претрес узети, по дотадањем обичају зависио од Синода, доказује то говор патријарха Магниревића, којим је отворио сабор, а паиме ове његове речи: жавна власт, која је у иввееним приликама више респектовала учење и законе наше цркве, него њевина рођена деца, па ц цо декоји кандидчт за патријарашка престод.