Српски сион

С тр . 584.

»СРПСКИ сион а .

Б р . 36.

суствија митроиолита вашег, као што и ои неће смети без вас, једном речи имаћете и имате важне дрквене ствари Синодалпо нретресати и расправљати. Ово каиоиа тога Аиостолског толковање немојте, господо, мислити, а још маље, молим, држати, да је то црпљено из главе моје; не, ја писам толико смео, јер нисам компетент, да каноне толкујем. Црква је компетент, и она је горњи и иротолковала. Толковање је то дакле црпљено из цркве из самог канона 16 сабора Антијохијског, који очито и јавно вели и учи, шта је Синод, кад каже: Сабор је оно, на коме присуствује митрополит; а Канон 20 истог сабора вели опет: да епискогшма нија слободно састављати сабор без митрополита. Господо моја! није ли то јасно, да Синод без митрополита бити не може? Желите ли још више доказа? Ако желите ја стојим готов на служби. Наши стари, претци наши, кад су се под патријархом својим Арсенијем Ш. овамо у Австрији преселили на позив Леополда блажене намети Императора преселити хтели, положили су и прво условије, да им се автономија цркве обезбеди, и то су получили. Но шта је то автономија? Шта се именом тим и како онаразумева? На чем автономија та црквена почива? 0 автономији тој приповеда се од неког времена.непрестано, и тако, да је већ постала и код детета свака друга реч; но при свем том, још нико ва питање горње не даде одговора ирвог. Није ли автономија та то, и не почивали она управо на том, да смемо и можемо веровати, учити и управљати се у црквеним стварима сами онако, као што нам то мати наша црква прописује? А шта нам мати наша црква прописује при решавању предстојећег предмета, отцеплења сирјеч Романа од области митрополије Карловачке, којој су потчињени, то смо мало горе видили; относително пак видили смо и уверили смо се, да је Синод један компетент, да о аредмету суди, и да се Синод без митрополита не да ни помислити. Хоћемо ли дакле ми, који смо верни синови те исте цркве, друго шта чипити и дредузимати, неже ли опо, што нам она

саветује, што нам она, унраво рећи, заповеда? Ја велим, да не ћемо, а и све да хоћемо, не можемо без грдне штете наше; јер би иначе отпучили копчу од ланца оног, који нас у једној задрузи држи, —- отклонили би од нас каноне, одстранили институције, испустили дисциплину цркве наше, а тим би извукли испод себе и само иодножије, на коме сама црква, живот и биће црквено, стројење, и правленије цркве почива. Ми не би били више оно, што смо. Све би било друго, само не то. Желите ли пак то ? Ја држим, и не само да држим, него сам и тврдо уверен, да је православан, био он Србин или Роман, кадар пре све жртвовати, неже ли да би себе, да би цркву своју у овом значајном по њи светом тренутку изневерио. Кад дакле поменуту жељу браће наше Романа братски и својски усвајавамо, кад даље решење предмета тога на Синод, а не на Сабор, спада, и кад на послетку Синода, и но смислу Деклараториума од год. 1779. и ио смислу учења наше цркве, без митрополита бити не може: онда сљедује то, да и у интересу самих Романа лежати мора и лежи, да се ире свега мора нриступити к избору митроиолита. То је сошШо зше диа поп. Тко жели прво, мора желити и друго. ТегИига поп <Миг. На треће се ни мислити не да Ал и све, да није те међусобне размирице, која нам с Романима предстоји, ипак би се морало, по моме немеродавноме мњењу, пре свега к избору митрополита пристуиити. Јер да сабор раснравни изборном претходи, онда не знам, какву би роллу наша Г. Г. епископи на сабору таквом без митрополита свога играли; и нитање је још, би ли они могли и хтели на сабору таквом без митрополита участвовати и дејствовати онако, као што то положеније њихово које у цркви и народу заузимају од њих с пуним правом изискује. Сабор пертрактира важна црквена дела, акопрем и природе мешовите. Црква пак, и относително какони у том нравцу, а имено кан. С. С. А. А. 34. даље кан. 9. и 16, сабора Антиохијског веле, да епископи без митронолита не не смеду пишта важнога предузимати и творити. Тих канона епископи