Српски сион

С тр . 586.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 36

нога осећаја, онај хладни егоизам који као гнев тлачи душу, а као лакомост живи у немиру и оскудици. Но љубав се, услед рђавих обичаја н8Н1ег друштва, изоцачава врло често у страсти, које до беде доводе човека, а страниде повеснице пуне су страсних бунила н гнусоба. 0 љубави, ти најчистији ме!ђу афектима, послата нам с небеских висина! Име ти је милина и радост, и у истини ти распростиреш и једну и другу. Ти си красна побожност без дима охолости, ти си нлеменито пријатељство без ингересне иодлости, ти си племенита љубав без мрља од пожуда, ти си свети пламен живе светлости. Расветљаваш и и загреваш и умове и срца, те их привађаш к њиховом почетку — Богу, који је ирва, иоследња в трајна љубав. Она тако хваљена филантропија, коју тако узносе сви филозофи, губи се спрам узвишене врлине љубави. Филантропија је основана сва на људским принципима, који и ако лепи и нристојни, оиет не дониру никако до оних божанских принцнпа, од којих сва наша права и дужности добијају сталну потврду, те постижу своју величину и достојанство. Социјални иринципи хо1»е да одбаЦе љубав према ближњему као неплемениту, јер се ограничава доказном сличношћу талената; као не искрену, јер за интересом иде, а и као слабу, у несталној промени људских прилика. Али религија хоће да наш савез потиче из вишег принципа. По њој љубав сама собом љуби Бога, а не људе у Њему. Отуда љубав нрема ближњему има исти мотив и исту сврху као и љубав к Богу. Љубав је дакле мати најмилије и најодабраниЈе утехе. Њена утроба је сва милосрђе, а у њеном наручју је сигурно иристаниште од сваке буре. 0 каква, колика и од колике су вредности дивна дела ове господарице врлина! Љубав је простодушна, искрена, верна; она је доброћудна, дуготрпељива, племенита, слободна, попустљива; она поучава и поправља, опомиње и кори, благосиља и опрашта. Она учествује у игри деце, теши и уклања досаде старачке; са веселима се смеје а са ожалошћенима плаче, не презире колибе ниских, нити се боји прекорачити трагова моћних; приближује се постељи болесниковој, силази у тавницу к узнику, па те усниње и до вешала осуђенику, све и сва чини да им задобије

милост, спас и славу. Велика је врлина вера, велика нада, али је највећа међу њима љубав. Потребна је слабој светлости нашег ума вера; потребна је нада нејасним узбунама нашег домишљатог духа, али је најпотребнија бескрајним иотребама нашег срца — љубав. У светилиште истине увађа нас вера, она нам осветљује кораке, она је правило, које одређује наше дужности, темељ сваке наставе, принцип сваке врлине. Она нас увршћује међу синове Божје, позива нас да будемо наследници небесних блага, становници царства славе. Нада пуна бесмртности, увеличава наше идеје, ободрава нашу срчаност, ставља нам у срце осећаје сходне нашем иозиву и као огњена кола Илијина уздиже нас, те се зауставља као међу небом и земљом, међу временом и вечношћу. Хришћанска нада заслађује горке часове, јер ишчекивање будућих блага јесте неко и садање добро, оно је оглед, нрвина будуће среће. На тај начин нада је круна, тако рећа, обустављена над главом атлета у онај пар, када се бори. Но нада не може бити без вере, а једна ни друга не могу бити без љубави. Надати се не може онај, који не верује и не љуби, а ни љубити ни веровати не може онај који не љуби и не нада се ономе, што верује. Љубав међу тим, као што Је иоследња међа закона, тако је исто и свршетак и савршенство наше природе, језгра сваке светости. 0 њој се вели, да не уступа ни смрти у снази. Других врлина нестаје са животом, јер су нам за потпору у животу дате. Вере неће битк више снда када будемо гледали све ствари у Богу. Исто тако и нада неће имати више разлога да узлеће, када заузмемо највећу радост. Но љубав, победитељка времена, преживеће развалије света, савршена бесмртна у крилу бескрајне љубави — Бога. Овим врлинама испуњава се религија, оне сачињавају међу њезину. Па зар није достојна човека та најсветија религија, која се ето, на тако чудноват и својствен начин прилагођава нашим потребама и у згодно доба за њих се стара? Нећу корити оне, који су јој заклети иепријатељи, попустивши се безбожним чуствима неке будаласте мудрости. Не, не говорим ни онима који одступају од стада Христова па се обраћају нечистој паши назаренској. Вами говорим и вами за утеху препоручујем и бла-