Српски сион

Б р . 36.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 587.

госиљам религију отада ваших. Религију еа светом рођену и свету проповедаву; предходницу по непознатим путевима, морима и пу стињама, у муњама з громовима Оинајским, ирстом самога Бога одређењу и откривену. Потврђивану разним чудесима, Патријарсима, пророцима, писмима и предањима, мистичним обредима очувану и нама предану. Религију, прво очима, за тим умом те најзад срцем присвојену; религију природе, закона, љубави, која једина међу толиким превратима држава и народа, мишљења и обичаја, снисходи непостојаности, слабости и злоби људској. Сама и једина против чије моћи таме и врата адова никада не превлађују нити ће икада по Божјем обећању превладати. Као главна река, — која са високог брда извире, те услед нових притока мало по мало буја, шири ток свој те ствара себи пута преко брда и пољана, топи царства и провинције, унадређује трговину, зближава народе, обара сметње на које налази, па се бујна, и широка и дубока к мору ваља и улива — такав чудноват пут има и религија, која је постала са човеком у Азији, одавде прешла иреко разних земаља у Египат, из Егшгга се у Палестини зауставила, отуда се шг свршетку одређеног времена пресели у Грчку, из Грчке у Рим и т. д. и т. д., и победоносно се шири целим светом. Падоше охола господства Асираца, Миђана, и Персијанаца; наде Александар Велики, паде најзад и онај колос римске моћи, који препречи земљу евојим развалинама. Једина чврста остаде религија отаца наших! Она је камен, који се одвали и удари у стопала бакрена и земљана онај лик, који је Навуходоносор у сну видео. Онај камен од кога постаде велика гора, која сву земљу испуни, као што је растумачио сан тај цару пророк Данило. Гора, коју је прорекао пророк Исаија и пророк Мзхеј; гора, коју подиже и учврсти Госиод над врховима других гора, из које изађе реч Божја, светлост, која, озари засленљени свет. Исус Христос је порушио оне храмове и жртвенике, што их заблудели народи иодигоше прваку мрака, и на овим рушевинама подигоше се храмови и жртвеници истинитом Богу. Укинуо је оне гнусне жртве, које човечанство понижаваху а божалству чињаху страховиту направду. А у место свега тога, славила се, од истока до запада, света жртва, којој је

Он сам: жртва, свештеник и Бог, и којом ослободи род људски од оног срамног сатанског јарма, у којем га држаху: криво васпитање, обмана страсти, поштовање старине и занат политике. Он очисти своје штовање, преобрази морал, а све ово учини тиме, што је испунио и усаврпшо онај закон. који су Мојсије и пророци објавили у Његово име. Други Адам окрепи и приведе првобитном иоретку искварено и изопачено човештво. 0 божанствена религијо, која нас учиш да верујемо, да се надамо и да љубимо! Ти милостиво и опрезно иритичеш у помоћ заблудама ума, трабуњању маште и забуни срца нашег, и то: вером, надом и љубављу. Ти нас настављаш у истинитом, указујеш нам лепо и приводиш нас добру, а то су три потока, великога Триједнога извора — који до нас допиру. Сабореки изборни ред од 1870/1 еа црквенога гледишта. V. У IV. чланку доказали смо, да сабор до 1864/5 није могао доносити уредбе без претходних нредлога Синодалних и без накнадног пристанка Синода, дакле, да је радња сабора зави,сила од Синода. По томе, да је становиште о самосталности сабора од Синода било 1864. посве неосновано. То становиште је, као што ћемо доказати, остало неосновано,и носле IX. зак, чланка 1868., на сабору 1870 /1, ма да је на њему стајала и већина тога сабора. Но неће бити без интереса да покажемо, како се је томе иогрешном становишту из „народњачкпх" кругова жртвовала и слобода цркве и автономија у њој ; како се је онда ради њега шаком и капом признавала и давала државној власти власт суђеља између Синода и Сабора, власт одлуке у организационом и у штатутарном законодавству. Очигледно се то показује у говору Милетићевом 1870. и у „Споменици" саборске већине. Одломак из говора Милетићева гласи: „Кад сабор уређује одношаје, онда су и епискони ту, почем имају вирилне гласове; а они осим тога заступају и синод