Српски сион

С тр . 588.

„СРДСКИ СИОН.'

Б р . 36

(зар у сабору?!). А какво ће то уређење одпошаја бити, то ће штатут показати. Држави је нак и онако ираво врховног надзора остављепо. Ако види држава, да сабор нема ираво, она ће заштитити синод нротив злоупотребљеља сабора. То се не може порицати, ако синод нађе да смо засекли у љегова права, ои ће се потужити код владе; а кад иам влада то нримети, ми ћемо зпати, шта ћемо чинити; а ја држим, да се не ће то чинити. Пего да се ово: „у споразуму са синодом -4 никако не нрими \ јер шо значи, да саборске одлуке вреде само опда, ако их синод одобри; али онда сабор није ништа, него сва уређења долазе од синода, онда нама места у сабору не би било, онда престаје (?!) наш делокруг. Народ не би имао места (?!) у таком сабору, који би везан био за сипод." 1 Ове су речи изречене поводом исправка епмскопа Николајевића, у саборској седници од 12. маја, нод 358 бројем седпичког записника, на I. чл. предложенога саборског устројства ноднесеног, а који је ишао на то, да сабор уређује одпошаје „самостално у споразумљењу са епископским Синодом." Колико некоректности у овим речима : и о врховиом надзору државном, и о слободи цркве, и о автопомији! Каква ли по њима изгледа црква, автономија, Синод и сабор, а над свима њима ()ио8 е§о државпе власти! За наш предмет је од важносги признање у овим речима, да би споразум са Синодом значио, „да саборске одлуке вреде само онда, ако их Сииоа, одобри". А пошто и сами противници нашега становишта, о неканоничности изборнога реда и целе радње сабора 1870] 1 истичу тај споразум као да је ностојао, а јер ћемо ми доказати да он постојао пије, то ће тиме доказано бити, да тај изборни ред ие би имао да вреди, и да са црквенога каноничнога гледишта и не вреди, Јер га Синод пије одобрио, односно није у сторазуму са Синодом донесен. Признањем горњих речи нризната је индиректно зависпост сабора од Синода, јер ће се доцније испоставити, да је и о радњи сабора од 1870./1. био преслушан 1 Развцтак и постанак орп. цркв. нар. автономијо стр. 81.

Синод, а о једном делу њезином да је донео и своје решење. Не са мање грешења против слободе цркве и у њојзи автономије евоје. испуњен је и очај део „Споменице", којом је саборска већина правдала пред угарским министром председником саборисања 1870)1. — за време еедисванкције. То је „Споменица депутације сриско-црквеног конгреса", одаслана но закључку сабора Датирана је у Будим Пешти 26. јан. (7. Фебр ) 1872., а састављена је „договорно са др. Оветозаром Милетићем". 2 У тој споменици казано је и ово: „Не можемо ћутањем нрећи ту околност, да нам је позпато, да неки, иремда усамљени и од парода неовлаштени, мишљење заступају и тиме противу решења и одпосно одобрења конгреских закључака приватиим путем раде, као да би канони забрањивали, да се бес1е уасап1е митрополита што понавља. Ми се у том погледу позивамо у опште на разлоге конгреса у дотичној представци наведене, но обраћамо и овде пажњу високе владе на то, да се то опде, где је усгапова конгреса као меродавног органа црквено-народне автономије у стварима, што у догме, вршење тајна и обред не снадају, не може тумачити и нрименити у реченом смислу ; даље, да би то значило закључења конгреса, у своме делокругу донесена, учинити зависнима од саизвољења митрополита и односно синода, што би црквену-народну автономију народа и конгреса ништавом, прекарном учинило ; да су неке најважније установе, као уређење митрополитско-црквеног савета (апелаторије) и народношколског савета, даље уређење еиархија и у њима и самих конзисторија ее<3е уасап1е од конгреса и то без нриговора, шга више сугласом свију г.г. епискона као конгреских чланова „уасап1е зес1е текороН1апа" донесене, од круне у течају године 1871 законитим путем потврђене и у дијецезама уведене; да су изузимајући начин избора митрополита, што у припознатом праву бирања митрополита и у подобној установи православних Романа основа има, 2 Емил Пико Срби у Угарској. Српски превод од др. тевана Павдовића. стр. 338. и 346.