Српски сион

„ердокм СМОН."

С тр . 621.

дјеци, не само за вријеме трајања шегртске науке њихове, него и кашње када изуче занате, па још и онда, када дође вријеме да стану на своје ноге и отпочну радити главом својом и имаовином. Тако је ово пошљедњих година на стотине наше, особито сељачке и од сиромашних родитеља, дјеце, зашло заузимањем »Привредника« у свијет на изучавање разних заната и трговина, и данас је као што чујемо читава јагма, особито у страном свијету, за нашом чилом, бистром и напредном дјецом. Ту пОмоћ своју могао је „ПривреДник" пружити тој дјеци и родитељима њиховим само тако, да су му поједини из разних крајева наших родољуби саопштавали од времена на вријеме имена оне, из крајева њихових дјеце, која желе у ратаре, на занате и у трговине. Као што дознајемо, мало је дјеце из епархије наше на занатима и у трговинама, а овамо је и код нас, на жалост, доста такове дјеце, којој кућа њихова нема шта ни дати, а ни Оставити, уз то је и доста занатИ, који би требали вриједних и то наших руку, гт да можемо и лакше живити и мирније душе будућности нашој ићи на с}>срет. Зато држимо, да ће учинити и добро и родол^убиво дјело сваки онај од свештеника епархије наше, који уочи добро све у парохији својој прилике, и пронађе ону мушку дјецу, с којом родитељи њихови, са неимаштине и неумјешности своје, немогу ништа да отпочну, и ту дјецу, да према пропису који у томе постоји, препоруче бризи и старању „I [ривредника". А уз ту препоруку, треба уједно и да .јаве, који би занат понајбоље одговарао жељи дјетета и родитеља његових с једне стране, а с друге потреба мјеста и околине тамошње. Међутим и сам »Привредник« када дјецу добије, држи ју неко вријеме у Загребу и испитује, за што је које дијете понајзгодније, и према томе располаже дал^е с њиме. А како је сад већ почетак јесени, и вријеме да се расположи са дјецом, особито оном која су ове године свршила школу, то препоручујемо свештенству, да у овоме послу поступи што ирије, то боље. Но тиме што ћемо да упутимо из нашега краја по које дијете у ратаре, на занат или трговину, нијесмо ни издалека учинили све оно, што у данашњим приликама треба да учинимо, ако желимо да као народ коракнемо одлучно унапријед, и да изгубљено повратимо, запуштено да попракимо, завађено да измиримо, . . . За тај корак унапријед, дужни смо, више мање сви, а особито народа свога свештеници и учитељи, да се по ријечи апостоловој обучемо у новога повјека, дужни смо да што слоокније прегнемо на посао, да се што јаче опашемо снагом духа и разума, да се што боље прихкатимо штедње и умјерености, да се што чвршће приљубимо један другоме, и да имамо што више поуздања у Бога и у себе саме. Само тако обучени у новога човјека можемо се задржати и на низбрдици, низ коју батргамо већ толике године, и поћи још у добри час у напредак! Само тако можемо престати већ једанпут задуживати се и продавати куће наше и пол^а туђину, а ми се пребијати од немила до недрага, па и до саме Америке. Само тако могу пријећи у руке наше натраг занати наши и трговине, у којима смо данас само »пословође«, »књиговође« и »путници агенти.« Браћо свештеници и сатрудници у винограду Господњем ! Рано раните, а касно касните, у послу устрајте, у штедњи и умјерености предњачите. Међу народ слогу и љубав усађујте, а мржњу и раздор изкорјењујте, и учите народ неуморно вјери и добрим дјелима. Са онима пак који су на страни, у туђини,