Српски сион

„ОРПСКИ

СИОН."

С тр . 147

Како се види, добива овако настојање око слоге особит облик, који нам је свима познат под именом љубави. Та се љубав, наравски, треба равнати према напријед споменутим увјетима. У првом реду и нада све треба она да буде разумна. Нема сумње, разумна љубав вриједи куд и камо више од неразумне, ма да се у много елучајева, због неразумијевања, криво просуђује. Таква се на име љубав не осврће ни најмање на оно, што хоће онај, кога љубимо — он може у својем незнању хтјети и зло себи —, већ на истинско добро његово. Разуман ће отац н. пр., хотећи да му син буде данас сутра добар и честит човјек, често пута ускратити му оно, што овај жели, а што би му могло шкодити. Неразумно би пак радио, кад би му хтио у свему угађати. Онај, који хоће да некоме добро учини, мора дакле у првом реду посве добро разумијевати његове потребе. Ту опет мора он прије свега непрестанце имати на уму, да „и муха (или мрав) срце има," и да, „што је једном мило, то је другом драго." Та, сви ми људи можемо прилично знати, како је другоме, ако по себи просудимо. Истина, не осјећа сваки од нас једнако; неки је на боље, неки на лошије научен. Па ипак, „ако и не зна свако, шта је слано и масно, зна свако, што је врело." Тако знаде сваки још и то, да онај, „кога не боли, не тужи," и да је „болноме све горко." За то није ни најмање лијепо, кад се деси, да који човјек „здрав болесну не разумије," или да когод „сит гладну не вјерује." То је најбољи знак, да се такав човјек није кадар замислити у кожи болеснога и гладнога. Разуми дакле или бар настој да разумијеш опћене потребе људске, и „гдје знаш, да је мртвац, не питај, што је плач!" Но осим опћених људских потреба, има сваки од нас још в својих, те „ко хоће кухано, а ко сирово, ко печено, а ко варено." И на ове се морамо обазри1ети, ако хоћемо да коме какво добро учинимо. За то н. пр. „жедна јелом не Н УД И >" већ му рађе дај пити! У сваком случају, гдје нијеси посве сигуран, што

треба ономе, коме желиш помоћи, питај то или њега или кога другога! Гдје пак знадеш, што му треба, ту не питај, јер, „ко пита, радо не даје!" У опће, „здрави се људи не питају," већ само болни. Такво ће нас размишљање довести до увјерења, да ће један те исти чин наш морати на различите људе различито дјеловати. Друкчије на сиромаха, а друкчије на богаташа; другојачије на стара, него ли на млада. Као што „мокрој земљи мало дажда ваља," тако је н. пр. и „жалосна и невољна лако расцвијелити." Него исто је тако „сиромаха лако помоћи, ал' је тешко онога, који је био богат, па пропао." А по готово „сита частити и богата даривати тешко је," јер „ситу трбуху и добар хљеб није угодан." Тога ради пазимо особито, да помажемо онима, којима треба помоћи, а прођимо се даривања богаташа! Не играјмо се са слабима, да нам се не приговори: Гле. како се с њим „игра као мачка с мишем!" Немојмо да на нас сиротиња зажали говорећи: „Ви пјевате, а нама крваве полијећу," јер ја вам ево кажем: „Да није сиротиње, не би ни сунце гријало!" Најобичније средство, којим се служи љубав, јест лијепа ријеч, која особито каткад много вриједи. „Лијепа ријеч гвоздена врата отвара," док се „зла ријеч ласно не може заборавити." За то, што је „у језику и мед и јед,"' „ријечи треба мјерити, а не бројити." Треба пазити, што говориш, јер једном „испуштену ријеч не достиже;" „ријеч из уста, а камен из руке." Говори увијек, што можеш љепше и сла|>е, по готово, кад „добра ријеч не стоји новаца," те се по томе свако, па и највећи сиромашак, може њом да послужи! Јер „ако је Бог све убио, није трпеж и лијепу ријеч." С тога, ако се већ никако не можеш отрести тога, да чиниш зло, а ти бар. „ако и зло чиниш, добро говори!" Колико год мора сваки од нас пазити, да „има медену ријеч," толико се мора чувати, да не буде „поганијех уста." „Зла уста могу свашто рећи," и „језик горе може посјећи него мач," али за то је обично „дуг језик биљег крат^ка жи-