Српски сион

0"№. 469.

зна какав рад ни успех. Нарочито пак нису узели предлагачп у обзир ванредно неповољне прилике, у којима се за цело време налазило цели нар. цркв. автономни па и просветни и школски живот н-аш, Школски Савет је годинама и годинама морао радити без главнога и епархијских школских референата, без тога велеважнога фактора у школском животу. Па треба узети у обзир, да су и законска, и држ. наредбена расположења ишла на сужавање нар. цркв. автономних права у школи. Тога свега нису узели предлагачп ни говорници у обзпр, него само нападају Школски Савет, и не ће да увиде, да Школски Савет није имао нит пма снаге, да се с&м одупре свему том- Против тих иредлога је нарочито и зато, што осим наиадаја није чуо скоро никаквих иредлога за побољшање прилика и што се ниједном речи није иризнала добра воља Школског Савета, ма да се такова, ко познаје рад изближе, не може никако порећи. В. ЂурђевиЛ говори зато, што га је II. Мандровић изазвао с његовим говором о в.јероиспов.једним шлолама у Хрватској и Славонији. Он види, да се овдје нападају и школ. савјет и владе, дакле баш они, који треба да раде на опстанку наше автономије. Но сами приговори нису довољан лијек. Не стоји да се не могу остваривати вјероисповједне школе; Срби посланици гледали су да закон од 1874. којим су покомунаљене наше школе, ублаже, а то им није ни било тешко, пошто је требало укинути школски намет, натурен наншм општинама, а то је и учињено 1888. г. Што нема вјероисповједних школа, кривица је до самих цркв. опћина наших, које неће да трпе намет. Јасно је, да постоји сукоб између закона државних и азтономнпх, и тај сукоб треба уклонити, а овај сабор, а и посланици Срби на државним саборима, треба то да учине. Не стоји све до уредбе, него да буде реда, треба аи сви појединци да се старамо, Кривица није само од „горе" него и од „доле". Закон данашњи од 1888. г. омогућио је иодизање наших автономних школа. Предстојник може само извјестити, може ли опћина издржавати школу, а не може запријечити подизање истих. Хвали еру данашњега Бана према влади Ивана Мажуранића. Закон не да онемогућује подизање него шта више подунире дизаље нар. авт. школа. Што се тиче петиција народних

није се могла ни очекивати боља одлука од зем. сабора. И ово што је закључено, с тешком муком је добивено. Говори о јавности препарандија и увјерава, да ће ју исте и добити, ако има услова за јавност. А што се тиче комесарства при исппту зрелости на ирепарандијама, тражи га влада за то, што постоји већ прецеденс, наиме и у карловачкој гимназији долази владин повјереник. Влада сад неће да одступа од својега права. Јован МагарашевиЛ: Кад је у ионедјељак затражио био, да се констатује, да ли је довољан број носланика у сабору, да се може нравоваљан закључаи у сабору донијети, у један се мах био покајао, али изјављује, да се данас не каје. Врло је добро учинио др. Михајловић кад је ноднио ириједлог, да се посланици, који су се разишли својим кућама, позову брзојавно у сабор, јер,да није такав ариједлог поднесен не би имали данас прилике у сабору, да се чује ријеч и слатинског застунника г. Васе г Јаур]>евића. Не може да се сложи са тврдњама слатинског застунника. Он је — г. Васа Ђурђевић — бранећи школски земаљски закон тврдио, да је сриском народу у Троједници врло лако могуће доћи до вјероисповједних школа, јер ако општина жели издржавати вјероисновједну школу ослобођена је од плаћања општинског школског намета. Но прије свега треба знати, да се у бившем грађанском дијелу краљевине Хрватске и Славоније школе у првом реду издржавају из општинског школског иметка, а такови иметак врло слабо гдје иостоји. На другом мјесту за издржавање школа служи и нриход од школских књига, а тај је тако слаб, да из њега не може да се плаћа ни школски послужитељ. Школе комуналне у бившем грађанском дијелу краљевина Хрватске и Славоније из државају се из општинске потрошарине, на тек онда, ако и ово није довољно за школске сврхе, распорезује се општински школски намет. Но ријетки су случајеви да општинска потрошарина није довољна за издржавање школа те се слабо и раснорезује школски намет. Дакле школе комуналне великим дијелом издржавају се од нотрошарине, иа нашто онда говорити, да су Срби ослобођени у томслучају, ако желе школу вјероисиовједну издржавати, од намета школског кад он скоро и не иостоји. Општинска нотрошарина у нојединим оиштинама својина је свију општинара, дакле рецимо и хрватска и српска. Кад хоће слатински за-